Ko je devojka sa naših fotografija? Zbog čega je baš ona zaštitno lice Vajb Magazina? Čime se bavi, o čemu razmišlja i šta je za nju dobar vajb? Saznajte u narednim redovima…
Na samom početku kaži i nama ono što te pitaju čitav život – Je l’ se stvarno zoveš Naja?
Da, stvarno. Hoćeš da vidiš ličnu kartu? (smeh). Tata je tako hteo. Njegovu praprabaku su u selu tako zvali – Nana, Naja. Njemu se to mnogo svidelo i slagalo mu se – TAJA JE DOBIO NAJU i eto mog imena (smeh).
A sada i ono drugo najučestalije pitanje – Da li se baviš modelingom?
Ne mogu nikada da kažem da se bavim modelingom, jer to ne radim. Ljudi mi se često javljaju sa pitanjima poput: “Jaooo, je l’ si ti neki model?” I ja im uvek odgovorim kratko i jasno: “Ne, ja samo mnogo volim da se slikam” (smeh).
Sada kada smo razbili sve lažne mitove, otkrij svetu ko je zapravo Naja Srećković i čime se ona bavi?
Naja je jedno kreativno stvorenje koje živi na ružičastom oblaku, divlje dete slobodnog duha, ali pre svega, i dalje devojčica iz bloka koja uživa u svom životu. Imam 24 godine, bavim se ekonomijom i pretežno želim da se posvetim marketingu. Trenutno završavam master program – International Business and Management. Posle toga hoću da upišem doktorat negde u inostranstvu, samo još da prelomim u glavi gde će to biti.
Svetu interneta poznata si po svojim magičnim Instagram fotografijama. Nedavno si na toj društvenoj mreži pokrenula i jedan zanimljiv polaroid projekat. Ispričaj nam nešto više o tome?
Volim Instagram. On je nešto poput mog foto albuma, možda čak i dnevnika. Međutim, želela sam nešto što mogu da pipnem, jednostavno, osetim. Tako sam odlučila da počnem više da koristim svoj mali čarobni Instax polaroidni fotoaparat, te tako zabeležim sve magične trenutke i pretvorim ih u uspomenu za ceo život. Nazvala sam to ličnim projektom, ali naravno, želim tu magiju polaroida da podelim i sa drugima. Tako da, slobodno mi se javite u DM – @najaandpolaroids.
Zajedno sa ekipom Vajba i fotografom Stefanom Ćulafićem ispratila si staru godinu jednim fantastičnim novogodišnjim editorijalom. U tom duhu, kaži nam, šta bi izdvojila kao najveći utisak ’16?
Odlazak u Moskvu. Prvi put u životu bila sam negde sama, mesec dana, na nepoznatom terenu. Prvi put sam se osećala potpuno svoja na svome, stopostotno ja. Ono kada ustaneš ujutru i jednostavno si srećan, onako iskreno, nasmejan si, sve ti je lepo. Ne postoji nijedan konkretan razlog, i zašto uopšte mora da postoji razlog, jednostavno si srećan tu gde jesi, u tom trenutku. Pogledaš u nebo, podigneš ruke kao da se igraš sa zracima sunca, vetar ti prolazi kroz kosu, vidiš jasnu sliku i samo kreneš da se smeješ. Ljudi te gledaju, verovatno čudno, ali nije ti bitno.
Slobodno vreme često provodiš na snimanjima. Imaš li možda tada neki svoj ritual? Nešto što u tebi budi strast?
Uvrćem kosu, onako kada podelite kosu na dve strane pa jednostavno provrtite par puta prstima. Ne znam zašto to radim, imam neki trip da će to na slikama da izgleda lepše. Pustim neku muziku koja me „radi“ u tom trenutku. Bitna mi je ta atmosfera tokom snimanja i to je ono što mi je najvažnije – da i ja, i onaj ko me slika jednostavno uživamo u tome, jer je to nešto meni lično drago. Ne volim kada je isforsirano ili bilo šta negativno. Jednostavno, to radim iz ličnog zadovoljstva.
Šta Naja radi kad hoće da usreći sebe?
Izađem napolje, stavim slušalice u uši, pustim neku pesmu koju volim, gledam svet oko sebe i smejem se. Mnogo volim da se smejem sama sa sobom, to mi je nekako lepo (smeh). Volim i puno da jedem, iako se to ne vidi, tako da često znam sama da odem u neki restoran. Tamo obavezno uzmem i čašu vina, nekog slatkog, i tako sedim i uživam u sopstvenom prisustvu. Generalno volim da provodim vreme sama sa sobom, prija mi to. Eto, uglavnom je to neka muzika, neko meni lepo mesto, poenta je samo da odvojim tih “5 minuta” samo za sebe, pa šta god to bilo.
Kako se razvijao tvoj stil? Kroz koje je sve faze prošao?
Uh (smeh), prošao je kroz mnoge faze. Od potpuno crne do bejbi roze. Nosila sam martinke, crni kaput do poda i imala kratku crnu kosu, da bih onda imala plave dredove, zatim bejbi roze kosu, išla sam u pidžami sa medvedićima dobrog srca, i tako dalje. Ali, sve je to uvek nekako bilo povezano, čak je i ta potpuno crna faza bila u šljokicama i sa roze mašnicama u kosi, i uvek sam to bila ja. Nešto u čemu je meni bilo lepo i prijatno. Nešto što se meni lično dopadalo, nikakav trend , niti da je neko rekao da je to kul, pa sam zato nosila. Ne. Jednostavno, to sam bila ja i meni je tad bilo strava!
Pet reči kojima bi opisala svoj orman?
Roze. Pufnasto. Šljokice. Haos. Naja.
Od čega zavisi šta ćeš ujutru da obučeš?
U principu nemam nikakve specijalne kriterijume. Jednostavno, obučem nešto što mi tog trenutka padne pod ruku i na pamet. Bitno je da se ja lepo osećam u tome. Ako je to pidžama – izaći ću u pidžami, nemam problem sa time. E sad, naravno zavisi i od toga za koju se priliku spremam. Kada postoji neka forma koju moram da ispoštujem što se tiče oblačenja, onda znam da provedem baš puno vremena ispred ormana. Nekada znam čak i da sednem u plakar. Ali u suštini, ako je to jedan klasičan dan, ili mesto gde idem, šta mi u tom trenutku najviše odgovara, pre svega da se ja prijatno osećam u tome, to onda i obučem.
Koji je tvoj stav prema već dobro poznatoj pojavi uniformisanih devojaka i jedne te iste, stopljene mase?
Moram iskreno da kažem da se zgrožavam na to. Zato što ne stoji sve svakome isto. Nisu sve stvari za sve ljude. Neko po svojoj građi, konstituciji, kako god to da nazovemo, jednostavno ne može da iznese neku stvar, zato što mu to ne priliči, a ljudi to uporno rade.
Šta misliš, zbog čega to rade?
Da bi se uklopili u masu. Tako se verovatno osećaju sigurno i suzbijaju neko svoje unutrašnje nezadovoljstvo i strah da ne budu prihvaćeni. Jer, iskreno, teško je biti svoj. Ja sam milion puta bila u situaciji da me ljudi jako čudno gledaju, da dobacuju razne komentare, ali jednostavno, mene to zaista nikada nije doticalo. Smatram da je i negativna kritika dobra, kao i da ne možeš, a i ne treba svakom da se dopadneš.
Šta bi poručila takvim ljudima koji uporno odbacuju sebe zarad prividnog prihvatanja od strane društva?
Ma koliko god je tebi taj neki “popularan stil” strava, super, pratiš modu i ostatak društva – ako se ne osećaš dobro u svojoj koži i u onome u čemu si, to se vidi. Nekada je bolje da staviš i šerpu na glavu, ako si ti sa tom šerpom srećan. Kad smo kod toga, jednom sam napolju nosila šerpu na glavi. Psihološki eksperiment je bio u pitanju (smeh). U svakom slučaju, šta god da obučeš, neka to bude nešto što je tebi prikladno i lepo, i to nešto pre svega treba da ti bude udobno. Da li se to drugima sviđa ili ne? Bože moj, ljudi vole različite stvari. Stvarno mislim da se uvek više ceni kada si baš ono što jesi. I da, pre svega, kada si sam sa sobom zadovoljan, to jednostavno zrači, a ljudi se privlače energijama.
Ličnost kojoj se diviš i zašto?
Sahara Ray. Volim tu devojku zato što je sve ono što sam donekle i ja. Imamo taj isti vajb. Opuštena je, ona takva kakva jeste, u nekom svom tripu, svetu, kako god to da nazovemo. Pozitivna je. Jednostavno, zadovoljna je sama sobom, i to je ono što se vidi i što je najvažnije.
Pretpostavljamo da ti je onda @sahara_ray omiljeni Instagram profil? Imaš li još neki koji bi posebno istakla?
Baš tako. Uh, ima još dosta profila koje volim. Ajde recimo da izdvojim alielayus, wildfoxcouture, sticks_and_stones_agency i theloversanddriftersclub.
Omiljeni film i zašto?
“Đia”. Gledala sam ga jako davno. Mnogo volim fotografiju i, da kažemo, modeling. Volim baš onakvu nju i sav taj način na koji je predstavljena. Buntovna. Neklasičan model. Neklasična devojka sa naslovne strane. Jednostavno, devojka koja je živela svoj život onako kako je htela. Nažalost, završila je tragično, ali to je film koji je meni lično prisan i koji je ostavio veliki utisak na mene od malena. I volim Anđelinu Džoli. I volim lepe stvari. (smeh)
Kako bi metaforički, kroz jednu reč, opisala svoju energiju?
Jednorog.
