Već duži niz godina nisam shvatao šta to žene, koji-moj, ima da obeleževaju. Šta je to toliko njima teško u odnosu nas? Ko to pokušava da oduzme njihova prava? Zbog koga su se one toliko uzrujale? I šta, pobogu, to muškarac njoj toliko smeta da moramo jedan dan u godini da odvojimo zbog njih? I zašto, sunce mu, onda muškarac nema svoj dan?
Malčice kasnije, skužio sam koliki sam dupeglavac bio kada sam tako nešto i mogao da pomislim.
Zatim je u moj um stigao XXI vek koji je doneo nešto definitno novo. Jeste da je čitava planeta na izmaku snage, i da je sve oko nas u žestokom padu ka bestragiji, ali postoji tu nekoliko stvari koje je decenijska borba izrodila.
Jedna od tih stvari je da se žensko biće ponovo vraća na svetsku pozornicu. Naravno, njen skrajnuti položaj moramo zahvaliti religiji nove ere, raznoraznim mesijama, nitkovima i vođama.
Bez ulaženja u dalju raspravu, koliko god danas pričali o tome da su se žene, ipak, izborile za svoja prava, u dečačkim glavama, još od prvih dana, se, bukvalno rečeno, Majka povezuje za ručak, kuhinju, decu i čistu kuću – pa makar i u šali – ona će i dalje biti u okovima i senci grubljeg pola.
Dapače, na ovom balkanskom području se ne vidi jasna razlika između patrijahalnog vaspitanja i nasilja u porodici.
“Nekada se znao red u kući”, tradicionalna floskula koja se ponavlja iznova i iznova. Da, znao se red, al’, ako se taj red u bilo kom momentu poremeti, zapitajte se, da li su se na muškarcu ta kola lomila. Wrong answer, puna je sigurna kuća tih odgovora.
Zanimljiva je činjenica, da nakon Drugog svetskog rata, ondašnja Jugoslavija po prvi put uvela ženama pravo glasa.
Na tu, nimalo, nevažnu povijesnu istinu podsetio sam se kada je to neko šerovao preko onog čaršijskog sokoćala Fejsbuk, a ubrzo, posle toga, je naišla bujica pećinskih komentara, kako uprkos tom uvedenom pravu, nisu imale za koga da glasaju.
I, kako drugačije, baš ta bujica skrene pažnju sa glavne točke, i odluta u džangrizavo-politikantske močvare tko je bio bolji: kralj Pera ili drug Tita.
Poraz se upravo tu nalazio, raja da umesto da šenluči, i trijumfuje dan kada je konzervativno-zatucana muška populacija konačno shvaćila da je vrijeme da žene učestvuju u biranju sopstvene budućnosti – ma kakva god ona bila – oni se maliciozno osvrću na tadašnju ideologiju i politički sistem koji je to uveo.
Jednakost između muškarca i žene je jedna od stvari na koje je XXI vek stavio akcenat. Očigledno je bilo vreme da se konačno “ta stvar odradi”. Ali, već u prvim koracima, ona je bila pogrešna.
Usiljenost i nametljivost je kod muškog pola izazvao, daleko veći podsmeh, gordost i visok stepen arogancije. Uvođenjem ženskog roda u sve moguće pore života, muški gnev je bivao sve potisnutiji, ali, opet, podmuklo jači.
U poslovnom svetu, žene nisu gledane kao jednake, već kao neka tamo bića kojima se “izlazi u susret”. Njino šminkanje, sređivanje, nabacivanje štikli, produbljivanje dekoltea, skraćivanje suknji se istog momenta, bez sekunde pomisli, povezuje za ključeve od kola, stana, kres na brzaka, rečenicu “Oćemo kod mene posle posla?”…
Ali, nešto najjezivije, ma najpoganije, što sam mogao da čujem – a čuh to, nažalost, beskrajno mnogo puta – je ona bolesna rečenica: “Što se tako obukla kada zna da će da izaziva?”.
Pa, tako, danas dobijamo rogobatne zaključke: “Jeste li se borile za jednakost? Eto vam je sada!”.
I ta borba – osmi mart, dan žena – ni od jedne jedine ženske osobe, počev od svoje babe, pa do svojih devojaka i drugarica nisam dobio pozitivno mišljenje o tom datumu.
Nijedna od njih se ne oseća prijatno. Svaka je sa kiselim osmehom primila čestitku i poklon.
Nije ni autor ovog teksta razumeo, polovinu svog malenog života, zašto većina biviših cura prezire taj dan, kada, majku mu, to je “njihov dan”, a onda, posle dužeg vremena lutanja za istinom, od svoje bivše je dobio odgovor: “A kako bi se vi osećali kada bi samo jedan jedini dan u godini bio vaš? I kada bi se samo tog dana svi pravili fini prema vama, a sve ostale bi vas popreko gledali, ponižavali i spopadali skoro na svakom ćošku? Znaš i sam kako, kao govno!”.
Jezivo je to što se u muškom viđenju života, jednakost svodi na to da li će žena moći da iscepa drva. Ili da vozi kamion. Ili kolje prase. Ili još more onih poslova koje “nisu za ženu”. Niko nikome ne brani da cepa drva. Shit, pa ni muškarac više ne mora da ide u vojsku, ako neće, pa ga opet niko ne proziva zbog toga. Zato danas postoji neprikosnovena sloboda izbora.
Prisetimo se da se provlačila i ona – kada danas bolje pogledamo – pičkopaćenička izvedenica “bros before hoes”, koja je još u onim bubuljičavim danima, kada su hormoni pištali i zavijali na sve strane, radikalno odvajala dečake od devojčica.
Uz nju je obavezno išla, koju sam čuo nakon prve neuzvraćene ljubavi, a posle toga još mnogo puta: “Ma pusti kurvu! Naći ćeš ti drugu!”.
I to je bilo. To je, i dan-danas, alfa i omega svih veza, odnosa, prijateljstava, varnica i svega ostalog što može da se dogodi između muškarca i žene.
Tako da, citat, iz serije “Californication”, koji je stavljen kao naslov je možda i jedini pravi odgovor na milenijumsku glupost. Jer to je, ipak, najkonkretnija kontra na viševekovno blaćenje ženskog pola.
Da se ne lažemo, koliko god nam dobro išlo u životu, gde god da smo bili, šta god da smo uradili, sa kime god da smo se viđali, džaba sve, jer, at the end of the day, it’s all about her…
