Reditelj Mišel Franko, renomirani glas savremenog meksičkog filma, održao je Masterclass na 31. Sarajevo Film Festivalu, gde je okupljenima otkrio specifičan način na koji nastaju njegovi hvaljeni filmovi.
Sarajevo kao drugi dom
Sarajevo Film Festival razvio je program Masterclass kao mesto gde vodeći savremeni autori razgovaraju s publikom i otkrivaju tajne zanata. No, razgovor s meksičkim rediteljem Mišelom Frankom na 31. Sarajevo Film Festivalu nije mogao da ne započne pričom o – gradu Sarajevu.
„Kada su me prvi put pozvali da pokažem svoj film na Sarajevo Film Festivalu rekao sam sebi da moram prihvatiti poziv. Ipak se jednom u životu pruži prilika da dođem u Sarajevo. Ko zna kada će sledeći poziv doći“, objasnio je Franko u dvorani Bosanskog kulturnog centra, ali je odmah dodao: „A evo me sada verovatno po deseti put u Sarajevu, koje je postalo moj drugi dom.“
Publika ih voli, ali on svoje filmove nikada ponovo ne gleda
Jednako kako meksički reditelj voli Sarajevo, tako i publika Sarajevo Film Festivala voli njegove filmove, što se videlo i na projekciji njegovog poslednjeg filma „Snovi“, prikazanog u ispunjenoj dvorani Skenderija. Film u kojem glavnu ulogu ima holivudska zvezda Džesika Čestejn dočekan je aplauzom, ali njegov reditelj ga nije ostao gledati.
„Nikada ne razmišljam o filmovima koje sam već snimio. I nikada ih ne gledam ponovo. Pre tri godine sam s Mirom Purivatrom sedeo u Hrvatskoj, na festivalu u Slanom, dok je prikazivan moj film „Nakon Lucije“. Nismo gledali film, ali je projekcija bila na otvorenom, pa sam ga video izdaleka. I činilo se dobrim, ali nisam imao poriv da priđem bliže i gledam ga. To je zato što ne želim živeti u prošlosti, već u sadašnjosti“, istakao je Mišel Franko, čiji su filmovi, kao što su „Novi poredak“, „Hronični“, „Zalazak sunca“ i „Nakon Lucije“, višestruko nagrađivani na festivalima u Kanu i Veneciji.
Početak bez škole
U razgovoru koji je moderirao Enis Ćehić, Franko, nagrađivani filmski autor rođen u Meksiko Sitiju, osvrnuo se i na svoje početke i odluku da, umesto odlaska u neku filmsku školu – odmah počne da snima filmove.
„Kada sam bio mlad, kao izbor imali smo samo dve filmske škole, u koje se bilo teško upisati. Bio je to dug i mučan proces, koji sam svakako hteo da izbegnem. Oni su favorizovali studente koji su već diplomirali nešto drugo, a ja sam samo hteo da snimam filmove. Nisam hteo prvo da završim pravo da bih mogao snimati filmove“, izjavio je Franko, koji je brzo prešao s reči na dela.
Filmska škola kroz greške
Krenuo je da snima kratke filmove, vrlo često bez budžeta, i svesno je grešio.
„Snimao sam loše kratke filmove. Snimio sam ih petnaestak, od kojih je možda samo trećina bila smislena. To je bila moja filmska škola. Radio sam filmove, puno grešio, i tako učio“, priznao je Mišel Franko, koji i danas uz režiju sam piše svoje scenarije, ali i producira filmove.
Jednostavan, ali disciplinovan proces
Tokom tog procesa učenja razvio je svoj način stvaranja filmova. On je, zapravo, vrlo jednostavan. Scene uvek snima hronološki, odmah montira, a ako nema dovoljno veliki budžet da snimi ono što je zamislio – prilagodi se budžetu koji ima.
„Ako budžet nije dovoljan za puno likova, onda ću smisliti priču koja nema puno likova“, vrlo je jasan Franko u svojoj viziji snimanja filmova. Kako snima hronološki, onda ne koristi usluge skriptera, a ponekad snima i bez scenografa i kostimografa. Kako? Tako što glumci na set dolaze u svojoj odeći, baš kao što je Džesika Čestejn u filmu „Memory“ koristila odeću iz svog ormara.
Brzina rada i prioriteti
Pristup kakav ima omogućio mu je da snima ritmom od gotovo jednog filma godišnje, i to isključivo pod njegovim uslovima.
„Ako treba smanjiti budžet s 1,5 miliona na 150 hiljada dolara – uradiću to, jer želim snimiti film. Ne želim da čekam 10 godina na novi film. Vreme je najvrednija stvar koju imamo, zašto ga trošiti na čekanje“, iskreno je rekao Mišel Franko na Masterclassu Sarajevo Film Festivala.
Likovi su srce priče
„Prvenstveno me zanimaju ljudi. I taj pristup uvek mora biti ličan. Dobri filmovi, barem u mom slučaju, nikada ne idu s namerom da snime priču o nekoj temi, a zatim se posvete likovima. Uvek ide suprotno – prvo likovi, onda priča, a zatim se iz priče rodi tema“, rekao je Franko, koji veliku pažnju posvećuje pisanju scenarija.
Tu je izuzetno disciplinovan – kada krene da piše, piše svakodnevno po pet stranica. Čak i ako ima inspiraciju, staje kada dođe do pete stranice, pa nastavlja sutradan. Subotom i nedeljom ne piše jer, kako sam kaže – svakome je potreban odmor.
Glumci kao magija filma
I kada sve napiše i pripremi, onda dolazi prava magija – glumci.
„Obožavam odlične glumce, jer su maštoviti i često znaju da oplemene ono što ste napisali, da učine vašu priču mnogo boljom“, priznao je Mišel Franko. Zato i njega glumci vole – čak i ako ne mogu dobiti visoke honorare, glumci poput Džesike Čestejn, Tima Rota i Pitera Sarsgarda, rado će prihvatiti ulogu u njegovom filmu.
Film, vizija jednog čoveka
„Pravi trik je okružiti se talentovanim ljudima koji bolje od vas znaju šta zapravo želite“, otkrio je „tajnu“ dobrog filma Franko, ali je odmah dodao:
„No, ne smete zaboraviti da je film vizija jednog čoveka. Rade ga mnogi ljudi i svi su oni važni, ali uvek mora biti jedna osoba čija se vizija prati. Najčešće je ta osoba reditelj.“
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
