Mariam Bakacho Khatchvani diplomirala je 2008. godine na Univerzitetu za pozorište i film Šota Rustaveli. Njen kratki film „Dinola“ iz 2013. godine prikazan je na više od trista festivala, uključujući Clermont-Ferrand festival, te je nominovan za nagradu Evropske filmske akademije. Debi dugometražni film „Dede“ osvojio je Nagradu publike na Međunarodnom filmskom festivalu Karlove Vari i nagradu UNESCO koju dodjeljuje Filmska akademija azijsko-pacifičke regije.
Najnoviji kratki dokumentarac gruzijske autorke „Zemlja za muškarce“ premijerno je prikazan u zvaničnom programu ovogodišnjeg Visions du Réel festivala, a na 31. Sarajevo Film Festivalu prikazuje se u Takmičarskom programu – dokumentarni film.
U ovom razgovoru Bakacho Khatchvani govori o tradicionalnim normama u Svanetiju, izazovima snimanja filma u zajednici, ali i o tome kako žene i danas pokušavaju da se izbore za svoja prava.
Vaš film se bavi drevnom gruzijskom tradicijom da ženska deca nemaju pravo na porodično nasledstvo, čak i kada nemaju drugi način da obezbede egzistenciju. Kako su stanovnici Ušgulija reagovali kada ste izrazili nameru da o tome snimite film?
Da, iz moje perspektive, ovaj problem ide dublje od same tradicije. Ovakav stav usađuje kompleks devojčicama od detinjstva, čineći da se osećaju manje važne za porodicu nego muškarci. U ovoj regiji, rođenje dečaka se slavi više nego rođenje devojčice. Porodica bez sina se često naziva „osuđena na propast“, a muškarci će ponekad reći da imaju „dvoje dece i dve devojčice“, kao da se devojčice ne računaju u decu. Ovi kompleksi prate žene od detinjstva i oblikuju ceo njihov život. Po mom mišljenju, godine provedene u detinjstvu utiču na ceo tok života. Kada se žene udaju s takvim kompleksima, često se bore da se etabliraju u porodici svog muža, a u mnogim slučajevima ne mogu ni da ostave nasilnog muža, jer nemaju gde da odu.
Rođena sam i odrasla u Ušguliju. Srećom po mene, žene moje porodice su oduvek smatrane vrlo jakim. Vekovima Ušguli nije imao feudalne gospodare, jer bi lokalno stanovništvo ubilo svakoga ko bi pokušao da zavlada njime. U jednom slučaju, kada je gospodar zvani Puta ubijen u Ušguliju, žene iz porodice Khachvani su ubile njegove pratioce. Zato su žene Khachvani oduvek smatrane snažnim – a možda čak i pomalo ludim. Dakle, u našoj porodici, ravnopravnost polova je manje narušena – osim kada je u pitanju nasleđivanje. Kao i sve tamošnje žene, nemam pravo ni na kakvu imovinu u Ušguliju, ali sam i dalje zahvalna svojoj porodici što me nikada nije diskriminisala jer sam žena. Moja sestra bliznakinja i ja imamo dva brata. Naš otac je uvek naglašavao da nas devojke voli jednako kao i dečake i da nas nikada nije drugačije tretirao. To je odigralo vrlo pozitivnu ulogu u mom životu i poštedelo me dečijih kompleksa koje mnoge žene u oblasti Svaneti doživljavaju. Budući da nikada nisam imala te komplekse, ovde se sa poverenjem suočavam sa svakim problemom i otvoreno razgovaram s lokalnim stanovništvom. Dakle, iako me ljudi mogu gledati sa određenom skepsom kada počnem da snimam – budući da je većina mojih filmova o ženskim problemima – i dalje uživam veliko poverenje zajednice. Otvoreniji su prema meni i spremniji su da učestvuju u mojim filmovima. Ako mene pitate, muškarci ovde zapravo vole snažne žene, tako da bismo trebale biti jače, a ne potlačene – za opštu dobrobit.
Dok ste snimali Anin razgovor o njenom pravu na imovinu sa rođakom, vidimo samo nju. Rođak nije želeo da snimite razgovor oči u oči ili ste vi odlučili da ga držite van kadra?
Što se tiče scene s rođakom protagonistkinje, taj mladić, osim što je njen rođak, je i moj rođak, jer je Ušguli malo selo i svi smo na neki način u rodu. Pristao je da govori pred kamerom, ali sam odlučila da ga ne pokažem jer mi nije bilo važno da se on vidi. Time sam želela da pokažem da svi muškarci tako razmišljaju, baš kao i njen rođak – to nije samo njegovo lično mišljenje. Važno je bilo da se izvan kadra mogao čuti muški glas – glas muškaraca iz oblasti Svaneti.
Ana deluje snažno i odlučno u svom naumu da zadrži imovinu. Da li se njena borba, prema vašem saznanju, nakon filma pomerila sa mrtve tačke?
Nijedna žena ovde nikada nije uspela da dobije nasledstvo, bez obzira koliko ga je želela, i zato se film završava na isti način kao i stvarnost.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
