Magija Pink Flojda

Moja omiljena pesma ima devet delova i traje 26 minuta.

Naš prvi „susret“ bio je u tatinim kolima, na nekoj od porodičnih putešestvija po Evropi. Bilo je to nešto najneverovatnije što sam ikada čula; magija pretvorena u muziku, put u drugu dimenziju u koju su me vodili bas i električna gitara, saksofon, zvončići i glas Rodžera Votersa (Rodger Waters).

Slušati ovu pesmu je kao da idete kroz neku magičnu šumu iz crtaća, pomalo psihodeličnu i u nekim delovima mračnu, sa vilama i ptičicama i zracima sunca koji se probijaju kroz guste krošnje dok vas lane koje govori prati u stopu. Psihodelični momenat nije slučajan. Moj tata, zadovoljan što je njegov podmladak usvojio ovu lekciju iz dobre muzike, objasnio mi je da su članovi benda Pink Flojd (Pink Floyd) ovu pesmu posvetili svom bivšem članu, Sidu Baretu (Syd Barrett), obolelom od šizofrenije.

Retko mi se dešava da mi oči zasuze jer je nešto zvuči tako dobro, ili da zasuze uopšte… ali kad je u pitanju Shine On You Crazy Diamond, naročito onaj deo negde oko sedmog minuta, defnitivno mogu da plačem. Veoma dugo nijedna druga pesma nije toliko uticala na mene.. do skoro.

Moja druga omiljena pesma traje 23 minuta.

U pitanju je opet Pink Flojd, naravno; ko bi drugi bio u stanju da mi toliko dugo, ne samo drži pažnju, već i da učini da ti bude žao što ne traje bar duplo duže?
Echoes sam otkrila skoro, potpuno slučajno. Volim je iz sasvim drugih razloga nego Shine On Your Crazy Diamond; Echoes volim jer mi je fascinantno kako melodija, najvećim delom bez reči, može da ti tako uverljivo ispriča priču. Nešto je napisano, nešto improvizovano, nešto urađeno slučajno pa poboljšano i uklopljeno. Podseća na moj kreativni proces, zato mi je još draža.

Možda imam bujnu maštu, ali dok je slušam, vodi me kroz različite uloge i scenarije, pa i pored toga, deluje kao lepo ukomponovano delo. Prvo se osećam kao balerina na sceni u polupraznoj sali, onda se vozim ležeći na roze oblaku iznad Los Anđelesa, zatim se šetam pustim, mračnim ulicama dok se utvare upliću oko mene, pa sam Pokahontas u svom kanou, i na kraju se osećam kao u spotu Pepersa sa sci-fi obrtom na kraju. Podseća na snove, pomalo je konfuzno, ali svejedno je zabavno i ne želiš da prestane.

Kad mi treba da se isključim iz stvarnog života, da me nešto inspiriše ili opusti, odem na mračnu stranu Meseca. Flojdi me nikad nisu izneverili.