Tama je danas kao ona disonantna pesma koju nam orkestar vremena najčešće svira, dok je svetlost postala najskuplja pesma u kafani. Najskuplja, jer svaki ton svetlosti sada više košta nego ceo repertoar tame. Tako čovek shvati koliko je zahvalan pevačici života svaki put kada je iznenada otpeva, i dođe mu kao poklon, kao neočekivana poslastica, kao tihi dug karme, kao nagrada koja te pronađe sama, nalik kiši što prekida sušni talas i donese dugu.
Sve je vodilo kad tome. Vajb tog dana je odisao inspiracijom, glavnom odbranom od mraka. On je žurno jurio kroz, činilo mu se, svakim danom sve užurbaniji grad. Kao i svaki dan poslednje godine, i ovaj je nosio svakakve bangave vesti i trudio se da mu remeti koncentraciju, ali čovek je rešen da ništa neće da mu poremeti tok u koji je ušao.
Nedoumica, kao verni sluga iz srca zemlje čuda, došla je da malo probudi ADHD. Da ga izbaci iz toka. Shvatio je da je obećao da će popodne biti negde. I to ne jednom, nego dva puta. Na dva razlićita mesta, a jedan čovek, stara priča. Gde god da ne ode ima šta da izgubi.
Sve popularniji strah od propuštanja puštao je korene u glavi koja ranije taj isti strah nije ni zarezivala, kao da je neka vijuga slutila da će to veče oba orkestra svirati u njegovu korist. Kao da karma duplo nagrađuje dosadašnji put. Srce je vuklo u jednu, a razum i odgovornost u drugu stranu. Ovogodinja interpersonalna rezolucija, stavila je odgovornost na pijedestal. Poštujući istu, u mozgu premišljajućeg spijensa, odluka je već automatski donešena. Srce tu nema sta da priča, ranije je ulazilo u greške koje mozak nije želeo više da toleriše.
„Idemo poslom, ko još ferma šanse za ljubav“, mislio je, pogotovo kad je ona često znala da komplikuje stvar. Da ode, da se rastopi, utopi, promeni oblik i pređe u patologiju. Da udari ispod rebra, nokautira već izmorenu dušu, donese gromoglasne oluje, pa onda vekovima neviđenu sušu.
„Kocka je bačena“ – posao, neka bude. Čovek je odlučio. Mada je podsvesno slutio da obe ponude suštiski teže da postanu fuzija. Ljubavna je imala veze i sa poslom kojim se bavi, jer, da istog nije, prilike ne bi ni bilo. Dok je ova poslovna, reklo bi se, i ljubav njegovog srca, baš zbog količine paženje i energije koju je taj organ života posvećivao pumpajući za taj isti rad. Suštiski, čovek jako voli ono što neumorno radi.
Prateći svoju intuiciju, svoj najjači životni adut, krenuo je ka onome što mu je davalo životnu energiju, rešen da večeras odradi sve što je zamislio. Da stvori novu priču i probudi dobar vajb. To je ipak životna misija – radovati se i preneti tu radost na druge. Razbiti sve ljudske tuge, podstaći na razgovore suštinske i duge, odneti ih u vrtove satkane od duge, poneti im teške kofere na puteve od snova, povesti na izložbe umetnosti što stvaraju božanski obdarene ruke, da nas bude.
Neka tako bude, pa i po cenu da posle pije čašu tuge, jer ljubavi do posla nema druge. Njemu je bitna ona što ima da je daje – ljubav koju deli i razvija, poklanja i za nju navija. Pa palog podiže i sastavlja, nesretnog obnavlja i tako nastavlja, bez namare da rastavlja, nameće i neželjeno postavlja. Pa i u tu času tuge piće mudrosti doliva, da nazdravlja svima kojima tren kroji i put im novi otvara.
Pa tako u taj dan nastavlja. Kroz baterije silosa, kroz emocije iz druge ruke prolazi, pravi zaokret ka izlazu, sa čašom vina u ruci, nastavlja. Dok izlazi, njen ulazak pod senkom svetlosti posmatra. Vreme staje, ljubav nastaje, svetlost se preliva na život i prvi tonovi najskuplje pesme počinju.
Pevačica života je od pesme, koju je te večeri počela da peva, utkala koncert kroz ceo njegov dalji život, dok on iz publike sluša i voli svaki ton sve više.
Svaki ton je dar i podsetnik da je ljubav tu, u svakom trenutku.
