Nasilje u porodici obeležilo je odrastanje rediteljke Line Vdovîi, a njen film „Tata“ počinje onog dana kada joj se nasilnik lično javio – njen otac, već dugo radnik-migrant u Italiji, pojavio se pred kamerom mobilnog telefona prekriven modricama. Autorka, poznata po istraživačkom radu i osetljivom dokumentarističkom pristupu, kroz ovaj film preispituje ličnu traumu i širi društveni kontekst nasilja, migracije i međugeneracijskog prenosa obrazaca ponašanja.
Kako ste reagovali na tatine povrede – najpre na fizičke, jer ste ih prvo primetili, a zatim i na dugotrajno psihičko zlostavljanje?
Kada mi se otac prvi put obratio, u leto 2018, bila sam zatečena – ne samo neočekivanom prirodom njegove poruke, već i njenim duboko uznemirujućim sadržajem. Niko u porodici nije imao pojma kroz šta je tada prolazio. Oduvek sam ga poznavala kao strogu, autoritativnu figuru – nekoga ko je ulivao strah, a ne izazivao ranjivost. Videti ga u tako krhkom, bespomoćnom stanju bilo je duboko dezorijentišuće i probudilo je u meni složenu mešavinu emocija: empatiju, tugu i nerazrešenu bol.
Moja prva instinktivna reakcija bila je da mu pomognem. I Radu (koreditelj Radu Ciorniciuc, op. a.) i ja dolazimo iz istraživačkog novinarstva i kroz rad smo već bili upoznati sa pričama o iskorišćavanju i zlostavljanju s kojima se suočavaju istočnoevropski radnici migranti. Taj kontekst mi je pružio neku vrstu emocionalnog tampona; u početku sam situaciji prilazila kroz prizmu novinara, što mi je omogućilo da budem prisutna s njim, a da ne budem preplavljena osećanjima. Ipak, vreme provedeno s njim neminovno je ponovo otvorilo stare rane, za koje nisam ni shvatala da su još uvek tako sveže.
Način na koji je vaš otac tretiran u Italiji ni na koji način ne opravdava njegovo ponašanje prema porodici. Kada se našao u situaciji zlostavljanja, očigledno se osećao poniženo i povređeno. Međutim, njegovo ponašanje prema vašoj majci nije se promenilo – on i dalje viče na nju i pokušava da je kontroliše. Koliko je teško promeniti duboko ukorenjene obrasce ponašanja?
U mnogo čemu, to je bilo moje najveće razočaranje – i u smislu njegove lične evolucije i kao filmskog lika. Naivno sam se nadala da će, nakon sveg vremena koje smo proveli zajedno tokom ovog procesa, izaći kao promenjen čovek. Zato je njegovo ponašanje prema mojoj majci bilo tako poražavajuće; nateralo me je da shvatim da se, u njegovoj suštini, vrlo malo toga zaista promenilo.
Međutim, moja se perspektiva s vremenom pomerila. Shvatila sam koliko je teško proći kroz duboku transformaciju bez smislenog sistema podrške. Zapravo, sveštenik kojem se obratio za vođstvo nije osporavao njegova uverenja, već ih je dodatno učvršćivao.
Mog oca oblikovale su vrijednosti sovjetskog doba, gdje je nasilje bilo normalizirano, pa čak i institucionalizirano, od najviših razina vlasti do najintimnijih kutova obiteljskog života. Unutar tog okvira, nasilje nije bilo samo prihvaćeno, bilo je oznaka muževnosti. Kako neko može jednostavno sve to poništiti u 60-ima? Pogotovo sada, u vrijeme kada se čini da se ti isti ideali ponovno pojavljuju diljem svijeta.
Mog oca oblikovale su vrednosti sovjetskog doba, gde je nasilje bilo normalizovano, pa čak i institucionalizovano, od najviših nivoa vlasti do najintimnijih kutaka porodičnog života. U tom okviru, nasilje nije bilo samo prihvaćeno – ono je predstavljalo obeležje muževnosti. Kako neko može jednostavno da odbaci sve to u šezdesetim godinama? Pogotovo sada, u vremenu kada se čini da se ti isti ideali ponovo javljaju širom sveta.
Tragedija ne leži samo u njegovom neuspehu da se promeni, već i u širim sistemima koji nastavljaju da održavaju i potvrđuju obrasce u kojima je zarobljen.
Čini se da je zlostavljanje u ruralnoj Moldaviji bilo veoma rašireno. Kada razgovaraju međusobno, izgleda da su žene danas nešto emancipovanije. Da li se stvari poboljšavaju poslednjih godina i decenija? Preduzimaju li se konkretni koraci ka nezavisnosti i oslobađanju?
Ako pogledamo statistiku policije u Moldaviji, prijavljeni slučajevi porodičnog nasilja više su nego udvostručeni od 2013, porastavši sa oko 6.000 slučajeva na preko 14.000 u 2024. Međutim, ne bih to nužno protumačila kao znak da se samo nasilje povećalo, već pre kao dokaz da sve više žena pronalazi snagu i podršku da prijavi svoje zlostavljače. Ova promena može biti posledica šire javne rasprave o ovom problemu poslednjih godina.
Javnost ne zna dovoljno o lošem odnosu nekih italijanskih poslodavaca prema radnicima migrantima. Koliko se često dogodi da radnik prijavi maltretiranje i da bude barem finansijski obeštećen, kao što je to uspeo vaš otac – uz vašu veliku pomoć?
Nažalost, slučajevi poput očevog, gde radnik migrant ne samo da prijavi zlostavljanje već i zaista dobije finansijsku naknadu, izuzetno su retki. Iako raste svest o eksploataciji i maltretiranju s kojima se suočavaju mnogi radnici migranti u Italiji, posebno oni iz istočne Evrope, put do pravde i dalje je pun prepreka.
Mnogi se previše boje da progovore, plašeći se odmazde, gubitka posla ili čak deportacije. Drugi jednostavno ne znaju svoja prava ili nemaju pristup pravnoj podršci i pouzdanim institucijama. Čak i kada prijave zlostavljanje, pravni postupak može biti dug, skup i emocionalno iscrpljujući.
U slučaju mog oca, činjenica da je na kraju dobio odštetu imala je više veze s pronalaženjem pravog advokata nego sa sistemom koji rutinski štiti radnike. Većina radnika migranata nema tu privilegiju..
Nježnost i ljubav koju vaš partner i koreditelj i vi pokazujete prema svojoj kćerki svedoče o tome da u vašoj porodici danas postoji prostor za iskazivanje emocija. Može li se ovaj pozitivan primer proširiti na celo društvo i dobiti podršku obrazovnog i zdravstvenog sistema?
Da, verujem da nežnost i otvorenost koju pokazujemo prema svojoj ćerki i jedno prema drugom mogu poslužiti kao mali, ali značajan primer da stvari mogu biti drugačije. U našoj porodici svaki dan ulažemo svesne napore da prekinemo ciklus emocionalne represije i nasilja koji je oblikovao prošle generacije. Pokazivanje naklonosti, izražavanje ranjivosti i stvaranje prostora u kojem su osećaji dobrodošli, a ne potiskivani – gotovo su radikalni činovi u našem kontekstu.
Ali oni su i duboko isceljujući. Verujem u to da je moguće da ova promena zaživi širom Moldavije, ali samo ako dobije sistemsku podršku. Javne škole treba da podučavaju emocionalnoj pismenosti od ranog detinjstva – kako prepoznati, imenovati i nositi se sa osećanjima na zdrav način. To već postoji u nekim privatnim ustanovama, ali trebalo bi da bude deo i javnog sektora. Takođe, zdravstveni sistem, posebno mentalno zdravlje, mora dobiti više ulaganja i dostupnosti – kako bi porodice u krizi mogle da dobije podršku koja im je potrebna.
Promena dolazi i kroz pripovedanje. Filmovi, mediji i javni razgovori mogu osporiti štetne norme i ponuditi alternativne modele muževnosti, roditeljstva i ljubavi. Ako smo dovoljno hrabri da govorimo o onome što nas boli, možemo govoriti i o onome što nas leči. I to, nadam se, može da se proširi i prema spolja.
