Marina Popović je mlada i talentovana slikarka, koja svoje ruke umalja u boje još od malih nogu, a sada sada joj se konačno ukazala prilika da svoj talenat i javno prezentuje. Prvog maja, u velelepnom gradu Cirihu, u baru “Babalu” biće predstavljena njena prva samostalna izložba pod nazivom “African beauty”.
Posetiocima će biti prikazano preko deset slika na platnu. Na njima se mahom nalaze tamnopute devojke afričkog porekla, a svaka od njih odiše veselim bojama. Od kako se preselila u Švajcarsku, njen talenat za slikarstvo, koji je dok je boravila u Srbiji neko vreme bio zataškan, ponovo se probudio. Prijatelji koje je tamo stekla, a koji su uvideli njeni dar, pomogli su joj da u jednom ciriškom baru napravi izložbu svojih radova.
Kaži nam za početak šta je za tebe umetnost ?
Smatram da je umetnost individualna stvar i svako je drugačije doživljava. Mislim da su umetnici posebna sorta ljudi jer svet vide drugačijim očima, slobodni su i ne plaše se da predstave stvari onako kako ih oni doživljavaju, ne mareći da li će se to i drugima svideti.
Koji su tvoji najčešći motivi na slikama, odnosno šta najviše voliš da crtaš?
Najviše uživam kada crtam mlade žene i njihove specifične crte lica. Volim da ih ukrasim aksesoarima poput velikih šešira, neobičnog nakita, marama…
Šta te je inspirisalo da svoju izložbu posvetiš afričkim lepoticama?
Kao što sam već istakla, volim specifične crte lica koji odaju karakatere žena, pa su mi “afričke lepotice” bile posebno inspirativne. Uz njihovu kulturu ide i taj nesvakidašnji nakit koji se i može videti na mojim slikama.
Na osnovu čega određuješ paletu boja koju ćeš korirstiti na određenoj slici?
Volim da se igram bojama, jake boje su mi veliki izazov, i sve zavisi kako mi inspiracija navire, ali i kako sam raspoložena. Nastojim da ne budem monotona i da napravim neki kontrast.
Koliko je u proseku potrebno vremena i strpljenja da završiš jednu sliku na platnu?
U svaku od njih ja ulažem svoju energiju i deo duše, pa ne mogu dati baš tačan odgovor, jer sve zavisi od mog raspoloženja, jer kada me nešto tišti i nisam opuštena jednostavno ne mogu da slikam.
Sećaš li se svog prvog ozbiljnog crteža?
Da, naravno. Moj prvi rad sam nacrtala (odnosno naškrabala) sa svega dve i po godine, a nazvala sam ga “Momak i devojka”. Mama je odmah prepoznala moj umetnički potencijal, uramila je rad koji čuva i dan danas.
Otkrij nam nešto više o sebi – šta voliš da radiš, a šta te čini nervoznom?
Volim da provodim vreme sa dragim ljudima i trudim se da svaki slobodan trenutak posvetim njima. Filmofil sam i volim da se opustim uz kvalitetnu komediju jer me puni pozitivnom energijom. Uživam da se igram sa šminkom jer i šminkanje je vid umetnosti, volim svaku vrstu kreativnosti i ulepšavanja, pa mi je restauracija posebno zanimljiva. Ne podnosim kada stvari nisu na svom mestu jer sam veliki perfekcionista, pa me svaki vid nereda izvede iz takta. Užasno mi smetaju pesimistični ljudi, koji šire negativan vajb, jer sam veliki optimista i za mene nijedan cilj nije nedostižan.
Opiši sebe u pet rečenica.
Avanturista sam. Volim izazove. Strpljenje mi nije jača strana. Jako sam tvrdoglava i kad nešto zacrtam ne stajem dok to ne ostvarim makar mi se obilo o glavu (što bi rekli moji roditelji). Veliki sam emotivac i to me je dosta koštalo u životu.
Šta je za tebe “srećan i uspešan život”?
Za mene je uspeh što više sebe nadograđivati, proširiti vidike, upoznati razne kulture i biti okružen kvalitetnim i pozitivnim ljudima. Mislim da je najvažnije biti zdrav i što više se smejati jer ako nemamo to, druge stvari nemaju smisla. Ljubav je takođe veliki pokretač u životu.
Reci nam jednu stvar o sebi koju baš i ne bi volela da znamo ?
Ha, ha, ha… Noću volim da napadnem frižider i opustošim ga, što i nije baš za pohvalu, jer nekada zaista nemam kontrolu kada je ukusna hrana u pitanju. Zato ujutru kad se probudim osećam grižu savesti i prvo što pomislim jeste: “Kajem se”. Posle ceo dan ne jedem jer se osećam krivom zbog sinoćnjeg prežderavanja.
Da možeš da budeš bilo šta na jedan dan, šta bi to bilo?
Oduvek sam želela da imam krila, ne drži me mesto, pa mislim da bih najviše volela da sam ptica, jer bih mogla u svakom trenutku da odletim na željeno mesto.
Imaš li neko mesto na koje odlaziš kada ti treba “recharge” baterije?
Volim da idem u duge šetnje dok slušam opuštajuću muziku, da gledam u vodene površine, to me najviše opušta i tada sam udubljena u svoje misli, što mi daje nalet inspiracije.
Od nedavno sam počela i intenzivnije da putujem, pa me svako novo putovanje, odnosno nova destinacija, oplemenjuje novim idejama.
I za kraj, reci nam šta je za tebe dobar vajb?
Boravak u netaknutoj prirodi, obasjana suncem držeći za ruku voljenu osobu.