Ti si ujedno miris šećera
i aroma gorke kafe iz pržionice.
Ti u sebi nosiš nemire
koji nisu sa ovoga sveta.
Kad se noćne lampe ugase
letiš vedrim zvezdanim nebom
krilima slomljenim nevidljivim teretom.
Tvoj korak je tako graciozan
ritmično hodaš ulicama grada
a prosto im ne pripadaš
previše su nespretne za tebe.
Tvoje su oči boje meda
a usne purpurno modre.
Ti si spoj nespojivog
i živ primer neponovljivosti.
Tvoje postojanje u postojanju svega ostalog
predstavlja čistu ironiju.
Pripadaš nekim drugim univerzumima
ti si čudo u obličju čoveka
mada s njim nemaš sličnosti.
Iz oka prostog posmatrača
predstavljaš još jedan obris
u jednoličnoj ljudskoj masi
ali besprekoran predmet divljenja
umetniku svesnom tvoje retkosti.
Iz oka prostog posmatrača
predstavljaš još jedan obris
u jednoličnoj ljudskoj masi
ali besprekoran predmet divljenja
umetniku svesnom tvoje retkosti.
Zbog tebe sam zamrzela stranice omiljenih knjiga
pocepala tekstove posvećene prošlim ljubavnicima
nosila jarke boje kada su misli bile crne
šminkala osmeh kada su suze kapljale sa usana.
Na srcu lupila pečat sa urezanim tvojim imenom
prodavala svoje noći za tvoja skupocena jutra
uložila vreme koje sam teško dobijala
stajala na zemlji čvrsto
kada su oko mene duvali orkanski vetrovi.
Grlila te čvrsto tokom sopstvenih oluja
držala lampu da osvetlim put kada je oko tebe bio mrak.
I najbitnije od svega
kad sam shvatila da tako nečeg nisi vredan
setila sam se da lampu ipak držim ja
i uperila je na sopstveni put.
Autor: Aleksandra Glavonjić
