Dokumentarni film o ekscentričnom umetniku Ivi Dimčevu, koji provocira, oslobađa i stalno preispituje granice umetnosti, nije nastao ni slučajno ni spontano. Bugarska rediteljka Kristina Nikolova donela je hrabru odluku da usred pandemije napusti Ameriku i započne snimanje filma o Ivi – deklarisanom gay, talentovanom pevaču, performeru i slikaru.
Dokumentarni film „U paklu s Ivom“ bio je deo Takmičarskog programa – dokumentarni film 31. Sarajevo Film Festivala, gde je nagrađen Specijalnim priznanjem žirija. Ovaj film donosi nesvakidašnji portret Ive, umetnika koji nikada ne bira lakši put, ali koji svojom hrabrošću i autentičnošću inspirše i publiku i gledaoce.
Na početku filma, Ivo kaže da ste malo konzervativni. Da li bi konzervativna osoba ikada snimila film o nekonvencionalnoj osobi poput Ive?
Mislim da su svi konzervativni u poređenju s Ivom. Važno je da postoji saradnja između reditelja i lika, kao i spremnost za učenje. Ivo bi ponekad rekao: „Ovo nije dovoljno radikalno queer“, a ja bih pokušavala da slušam, razumem i, na kraju, napravim promene.
I vizuelni, a posebno auditivni kvalitet vašeg filma za online gledanje je izuzetno visok. Svaki ton i svaka otpevana reč se razumeju. Koliko je Ivi bilo važno da su poruke koje šalje potpuno razgovetne?
Hvala vam. Celokupnu video postprodukciju uradili smo u Avantpostu u Rumuniji (prošle godine smo osvojili velikodušnu nagradu u okviru Cinelink Works in Progress na Sarajevo Film Festivalu), a postprodukciju zvuka radio je dvostruki dobitnik nagrade Emmy, miks inženjer i dizajner zvuka Tom Paul u Njujorku. Ne mislim da Ivo previše mari za to koliko se njegova umetnost razume – zapravo, nedavno sam čula na internetu kako je rekao da je nerazumevanje ponekad deo umetnosti. Ipak, mari za to koliko dobro zvuči njegova muzika.
Za vreme COVID pandemije Ivo je održao četiri stotine živih, besplatnih nastupa u stanovima svih onih koji su im želeli prisustvovati. Dok su se svi skrivali i štitili, on se otvoreno i neustrašivo izlagao. Svedočili ste Ivinom uticaju na ljude. Koliko često je delovao inspirativno i oslobađajuće na publiku?
Na većini nastupa nisam bila. Snimao ih je sam ili sa asistentom i snimateljem. Gledala sam snimke i videla reakcije ljudi: plač od sreće ili od olakšanja, ples, pevanje. Bilo je zaista inspirativno. Mogu reći da me gledanje njegovog nastupa tokom pandemije inspirisalo da ga pratim kamerom pet godina. E, takav mu je uticaj.
Ivina majka kaže da ga voli najviše na svetu, ali ga nije štitila kada ga je otac tukao, niti podržala kada se izjasnio kao gay. Roditeljska ljubav bi trebalo da bude bezuslovna. Da li je Ivin ekscentrični život krik upućen roditeljima da ga prihvate onakvog kakav jeste?
Ne bih rekla. Ivo je rođeni umetnik, on nije sposoban da živi u skladu s konvencijama. Toliko ga je koštalo to što je ostao veran tome, što je bio ono što jeste, da ne verujem da bi iko platio takvu cenu samo da pozove u pomoć.
Ivo svima postavlja pitanje – da li biste radije bili u paklu sa Isusom ili u raju sa Donaldom Trampom? Od pukih binarnih odgovora interesantnija su objašnjenja ispitanih, a o Ivinom izboru nema nimalo dileme. Da li on zapravo pita da li biste u životu radije izabrali teži ili lakši put?
To je zanimljivo tumačenje. Uveliko zavisi od toga koga pitate: za neke, raj sa Donaldom Trampom nije lak put. Za druge su oba izbora borba. Bilo je zanimljivo čuti toliko različitih tumačenja ljudi, i to je deo snage Ivinih pitanja i provokacija publici.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
