Jedna parodija i jedna crna komedija, dva naslova koja ulivaju nadu da će ovaj žanr možda i videti bolje dane u budućnosti: Staljinova smrt i Noćne igre.
STALJINOVA SMRT
Prošlo je dosta vremena od kada nismo videli jednu ratnu komediju sa tako jasnom i snažnom porukom, pogotovo ne o jednom velikom vladaru i simbolu komunizma u periodu moći Sovjetskog saveza.
Na prvi pogled, ovo izgleda kao još jedna propaganda i sam odlazak u bioskop nije ni naslućivao na to da ću videti nešto sasvim drugačije od očekivanog. Od prvog do poslednjeg minuta filma upoznajemo se sa periodom autokratskog (da ne kažemo diktatorskog) režima Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina. U državi u kojoj, bar na prvi pogled, caruje mir i blagostanje, ništa ne može da se dogodi bez njegovog znanja. Okružen saradnicima, koji nisu ništa drugo osim podanika, Staljin predstavlja boga i narodu ali i svim ljudima u državnom vrhu. U njegovom društvu su Nikita Hruščov (Stiv Bušemi), Lavrentij Berija (Sajmon Rasel Bili) i Georgij Maljenkov (Džefri Tambor) kao najveći prijatelji koji, u stvari, samo žele da dođu na vlast i steknu njegov kultni status.
U momentu kada Staljin (Edrijen Meklauflin) umire, ta kula od karata polako počinje da se ruši i maske počinju da padaju. Lavrentij počinje da svoj davno skovani san o preuzimanju prestola sprovodi u delo, dok lukavi Nikita pokušava da ga u tome osujeti na svaki mogući i nemogući način. Kao dobar diplomata i elokventan čovek koji ume da laska, Nikita prolazi kroz niz izazova koje mu Lavrentij postavlja samo da bi se što više približio Georgiju, koji je vršilac dužnosti bez pravog stava i karaktera da bude vladar. Lavrentij vrti Georgija oko malog prsta, ali mu ta moć na kraju ipak dolazi glave.
Film koji je u bioskopima u Srbiji protutnjao verovatno nije videlo mnogo ljudi, ali zaslužuje svaku pažnju jer je beskrajno duhovit, ne primitivno već inteligentno. Takođe, dosta se i nauči o sistemu vladavine, politici kao prljavom sportu i mitomaniji i kultu o Staljinu koji je za Rusiju bio i loš i dobar, i pravedan i surov, i veseo i tužan, ali je očigledno funkcionisao i upravo zbog tog kulta je jedno vreme ta država bila jedna od najmoćnijih na svetu. Ako ne i najmoćnija.
NOĆNE IGRE
Džejsona Bejtmena i Rejčel Mekadams je bio da na veliko platno prenesu sjajan scenario i to su uradili odlično. Bejtmen, poznat po komedijama, i nije toliko iznenađenje kao Rejčel, koja je pokazala da joj i ovaj žanr leži i da ne bi bilo loše da mu se vrati (prethodno je glumila u filmu Opasne devojke 2004. godine) posle niza romantičnih filmova i drama, kao i uloge u seriji Pravi detektiv.
Eni (Mekadams) i Maks (Bejtmen) su bračni par koji obožava društvene igre. Oni imaju tradiciju da u svojoj kući svakog vikenda organizuju game night na koji pozivaju druge parove. Maksov brat dolazi u grad i želi da im se pridruži posle čega i sam odlučuje da organizuje veče igara u svojoj vili, ali po potpuno drugačijim pravilima. Umesto pantomime, pogađanja poznate ličnosti i monopola on organizuje pravu noćnu igru preko organizacije koja može da iscenira otmicu. Ne shvatajući da kidnaperi koji dolaze u njegovu kuću nisu plaćeni glumci već pravi kriminalci, cela ekipa počinje da igra tu opasnu igru i da rešava zagonetke, ne znajući da u pitanju nije šala.
Humor je drugačiji u odnosu na Staljinovu smrt. Ovo je klasična komedija, sa elementima crnog humora i ironije koja predstavlja čistu zabavu i razonodu bez nekog dubljeg značenja i skrivene poruke. Ideja je originalna i baš zbog nje pred nama je jedan film koji možemo da proglasimo kvalitetnim, iako se radi o komediji čiji žanr nije blistao prethodnih godina. Pohvale zaslužuju i režiseri Džon Frensis Dejli i Džonatan Goldstin, ali svaku komediju pre svega nosi dobar scenario (koji je delo Marka Pereza) i harizma glumačke postave koja nije izneverila.
Izvor naslovnih fotografija: rottentomatoes, IMDb