Koliko lutanja, pitanja, pogrešnih odgovora i beskrajnog verovanja stoji čoveku na duši pre nego eskalira i rasprši se po danima koji teku praveći sitne talase u vidu protraćenog vremena?
Kao listovi nošeni vetrom, kao sjaj i očaj, kao kula kamenčića na plaži, pažljivo slaganih da ne poklekne pred talasima mora, misli me ovih dana bacaju na sve strane.
A, kad mi previše misli oboji dan, onda naravno nastupa pripovedanje iz prvog lica. Ili, pak lice dobije grimasni oblik, prošaran grimiznim bojama.
No, pisala bih danas o svim čudnim spletovima okolnosti, o slučajnostima koje ne postoje, o lekcijama koje teku, o podršci ili manjku iste. Pisala bih i o zbrci jednog umetnika dok stvara, o nagibima bulevara, o susretima koji inspirišu, ljudima koji mi slično dišu…
A kao bitnu stvar za mene dodala bih koliko malo zapravo vrednujemo instinktivan osećaj. To malo čudno biće, zvano instinkt, kao da stoji na ramenu i šapuće da je nešto pogrešno, a mi ga često zanemarimo jer je svet lepši kada je posmatran kroz ružičaste naočare.
Ali, avaj – tu je. I što ga više negiramo, jače upozorava da, koliko god da je teško, ponekad čovek umesto zareza treba staviti tačku, jer ipak umesto srede ne dolazi utorak.
Ne znam – valjda je to odrastanje. Tako kažu ljudi mojih godina, a ja, prosipajući sebe u karaktere, nastavljam da učim.
U stomaku mi titra lagan osećaj nervoze i ne pušta, a dan se odvija kao i obično. Posao, pa tramvajska gužva, pa ako se voziš kolima – evo je frka oko parkinga… Uobičajen vajb Beogradskih ulica radnim danima.
I sve to neodoljivo asocira na poslednje minute utakmice, dok čekaš sudiju da svira kraj, a tvoj omiljeni tim gubi.
E, baš taj osećaj!
Misli se vraćaju na izgovoreno ili, još gore, vraćaju se na prećutano.
Jer dok je razgovora biće i rešenja. Kad nastane tišina, priliku za popravni ispit više ne prepoznajem kao svoju.
U tišinu mi se useli tuga jer je moj tim izgubio, a vreme kao vreme, zalud je i da pomislimo da može proticati unazad… Ne da se. Ali valjda je u tome čar prolaznosti.
Prođe i lepo, a s dovoljno vere i ono što nas tišti.
I sama spoznaja da si ipak precenio sebe, druge i krajnji ishod zna da zapljusne čoveka teško, poput olovnih kapi.
Šok, buka u glavi, dok dan teče… Život ti iznenada priredi zvrčku ili te ipak pomalo pripremao onim sitnim nemirima, ako nisi zanemarivao znakove kraj puta.
Znate, moj otac često je znao reći: „Protekla voda se ne vraća.”
I, kako se godine nižu shvatam jačinu te rečenice. Istinu i snagu koja u njoj stoji.
Sve je nekako do percepcije. Da li je proteklo nova prilika što dolazi ili pak neizmeran žal – odlučujemo sami.
Udišem vazduh, bolje je. Izdišem, postajem svesnija.
Manje buke u glavi, jer ipak je za naše dobro tu i taj osećaj neprijatnosti koji se ponavlja poput alarma ujutro.
Telo nas čuva, upozorava instinktivno.
Mehanički voleti, izgovarati floskule, pretvarati se da je sve u redu, zanemariti nemire koji se javljaju samo zbog toga što nije onako kako bih volela da bude, bilo bi pogrešno i licemerno prema mom biću.
Zato – puštam reči da teku, tečem u situaciji koja mi je data, te nanovo upoznajem sebe u ovom danu.
Situacije koje se dešavaju ne biramo, ali naše reakcije na iste – e, Boga mi, to biramo.
I onda osvrćući se na sve lepo, polako k sebi vraćam svoje bandoglavo verovanje da je svet ipak dobro mesto. I da će sve biti dobro. Da već jeste dobro.
I svaki kraj, u stvari, Svemir podari da bi se svirao novi početak. Ne ide jedno bez drugog.
Lakše je. Da je trebalo drugačije, bilo bi. Mrdam se, misli se prazne svakom novom rečju koja mi vraća suštinu. Puštam pesmu „Terca na tišinu”, vraćam sebi tonove i boje. Polako, još uvek rovito zbog neprijatne lekcije, ali tu sam. Ipak je ova luda glava izabrala put kojim nije uvek prijatno hodati.
Dešavaju mi se oni ključni trenuci gde prepoznajem za kojim stolom mi više nije mesto, jer ako za istim ostajem svesno, biram da situaciju ne osvestim i prerastem nego da se s njom okoštim i upletem je kao takvu u svoju srž.
Epilog teksta ne znam još uvek, ali sam srećna zbog spoznaje da moja tama i moje svetlo zavise od mog pomeranja, a ne od tuđeg uverenja šta jesam ili treba da budem. I postupajući po unutrašnjem osećaju, dovodim sebe u sklad. Spoj topline zbog spoznaje, tuge zbog razočaranja i otpuštanja zbog ličnog mira – za početak, dovoljno.
