Koliko ste se puta u životu našli u nekoj zaguljenoj situaciji, gde, koliko god želite da uvek i sve možete sami, ipak shvatite da za tim nema potrebe. Jer, pojavi se neko, vaš, blizak, ili množda neki tamo poznanik, pa čak i potpuni stranac. Dođe tako niotkuda i pokaže vam da je lakše uz pomoć. Ali i lepše. Svojim gestom stvori u vama neke osećaje koje ne biste postigli ni za sto života da ste i dalje tvrdili kako ćete sve to sami.
Zajedništvo.
Najsnažniji pojam koji ljudska rasa poseduje.
Sećate li se tog nekog trenutka kada vam je pristigla pomoć u pravi čas? Kada ste dobili taj zagrljaj podrške, ruku da držite dok boli, sredstva ili alate koji vam fale da konačno dostignete taj cilj? Ili čisto i jednostavno, znak ljubavi, kada ste u vazduhu osetili najčistiju želju tog nekog vašeg, da vam pokaže kako misli na vas, koliko je zahvalan što postojite u njegovom životu, koliko vas voli?
Ima nešto posebno u tome. Nešto neobjašnjivo, nepretočivo u reči. A i zašto bi.. Osećanja se valjda zato tako i zovu, jer da se mogu potpuno opisati, zvala bi se reči.
Pitali smo vas kojeg se to lepog gesta uvek rado sećate, a vaši odgovori popravili su nam ovaj tmuran dan. Hajde da ih podelimo i podignemo vibraciju na maksimum:
“Najbolja drugarica mi je pomogla da prođem na konkursu za putovanje u Rusiju i konačno smo zajedno otišle u Moskvu.” – Bojana Andrić
“Random devojka na faksu koju sam pitala da mi rasitni pare da bih imala za automat za čaj, a ona nije imala da mi rasitni toliko, ali mi je kupila čaj. Bio je januar ili februar prošle godine, bilo mi je PREHLADNO i taj čaj mi je bukvalno bio kao kuću da mi je kupila.” – Jovana Porčić
“Ortak mi je pozajmio lovu da se preselim u Majami. Bez vremenskog ograničenja, što se vraćanja para tiče. And that shit is really nice.” – Saša
“Jeste da je kliše možda, ali sadašnji dečko koji čita svaki moj govor tijela i zna šta svaki izdisaj znači ili uzdah. Desilo se to da me je nakon jednog od povrataka od kuće dočekao sa kačketom i majicom svoje firme, a ispod kačketa se krila plišana sova, koja mi je jedna od omiljenih životinja, sa ogrlicom oko vrata koju sam dugo vrebala. Pritom mnoge stvari koje je rekao poput… ti ovaj stan činiš domom. ” – Katarina Vulešević
“Ničim izazvana, maločas pristigla, poruka od drugarice. Za ponedeljak, za hladnoću, za dan bez Sunca, ovo je TO! 🙂
” – Ana Nikolić
“Kada sam bila peti ili šesti razred tata mi je kupio mobilni telefon za rođendan i dao mi tako što ga je stavio u francuski rečnik (mrzim francukski) i poklonio mi ga kao rečnik… a kada sam otvorila rečnik, stranice su bile isečene i tačno je unutra stao mobilni :)” – Jelena Cerović
“Evo jednog događaja koji je ostavio na mene veliki utisak, poštovanje i zauvek ću ga pamtiti. Bio je to januar, pre neke 2-3 godine. Baka mi je bila dijabetičar, srčani bolesnik i šta još sve, da ne nabrajam. Veći deo odrastanja provodila sam u selu kod bake i deke, tako da sam baš vezana za njih. Baka je jedne noći imala visok š-šećer i prenizak pritisak i deka nije mogao da je probudi. Komšije su u sred te noći pomogle i bila je u hitnoj.
Narednog dana, trebalo je uveče da otputujem u selo da budem sa njima. Međutim, s obzirom da joj ujutru nije bilo dobro, samo sam u torbu pobacala nešto stvari i odjurila na stanicu. Za ispit mi je bila potrebna neka knjiga koja je mogla da se nađe samo polovna. Kod stanice su se uvek nalazile tezgice sa knjigama i tu sam baš onu koja mi treba. Koštala je oko 200 dinara a ja sam imala 150. Ili ću se cenkati ili neću spremiti ispit. I nagodim se sa čovekom, obećala sam mu po povratku u Beograd 50din i ispričala ukratko šta me je snašlo. Naravno, popustio je i verovatno je mislio da je samo prazna priča to da ću doneti 50 dinara.
Kada sam kupila kartu, shvatila sam da mi je ostalo još para. Imala sam svega 10 minuta do polaska autobusa koji uveliko stoji na peronu i prima poslednje putnike. Otrčala sam i sva zadihana donela čoveku pare i izvinila se jer nisam znala da će mi ostati para. On je odbijao, ali sam ja bila uporna. Rekla sam mu da znam da on od toga živi i koliko je bitan svaki dinar. Na kraju je uzeo pare i zagrlio me jako, pa rekao da izaberem knjigu koju god želim, zbog mog poštenja i da još nije sreo tako pošteno dete, ali ja sam to odbijala, jer znam da on živi od prodaje tih knjiga.
Na kraju, pošto su minuti klizili do polaska, prihvatila sam jednu ali sam rekla da mi on izabere, tako će mi imati veće značenje. On mi je ugurao tri knjige u ruke, zagrlio još jednom i rekao trči, otići će ti autobus. Te tri knjižice i dalje su mi najdraže.”, – Zorana Milosavljević
“Izdvojio bih dve stvari:
– Vratila me je iz mrvih, a nije morala uopšte.
– Ispunila mi je svaku izopačenu fantaziju. Još se naježim od tih trenutaka.” – Nikola Krstić
“Kupili su mi karte za Fest jer ja nisam stigao. Ne treba mi krupnih stvari.” – Zoran
“Kišno beogradsko veče pre par godina.
Vraćala sam se kući, besna zbog neke gluposti koje se više ni ne sećam.
Autobus je išao šarmantnim kreni-stani-kreni-stani tempom; sa svakim ‘stani’ momentom moja nervoza je sve više i više rasla. Kiša je pljuštala. Čim sam izašla odatle, uletela sam u prodavnicu po preko potrebnu dozu dopamina.
Kad sam došla na red da platim svoju čokoladicu, suočila sam se sa činjenicom da su mi, kao šlag na tortu, ispale pare.
…
Osetih da me je neko kucnuo po ramenu. Stariji čovek sa dugom, neurednom kosom i bradom, u staroj odeći neodređene boje; drhtavim prstima ispravlja staru, izgužvanu ljubičastu novčanicu. Pruža mi je i smeši se, deluje kao da mu je malo neprijatno.
Došlo mi je da zaplačem tada, na sred prodavnice, pred njim i kasirkom. Taj čovek, kome verovatno svaki dinar znači i mnogo mu je potrebniji nego meni, koji ko zna gde će i u kakvim uslovima spavati noćas, želi da mi pomogne da ja kupim svoj glupi Kit-Ket.
Toliko me je dirnuo taj njegov gest da bih mu dala sve pare koje sam imala, da nisu bile ko zna gde. Pošto je situacija bila takva kakva je, rekla sam mu samo jedno usrano ‘Hvala Vam’ (pare, naravno, nisam uzela).
Nikad ga više nisam videla. A setim ga se svaki put kad shvatim da se ponašam kao razmaženi kreten.” – Dunja Jovanović