Imam dobre i loše dane ali još uvek zbrajam utiske o svojoj prošlosti. Dok to činim koračam lavirintom sećanja i kao kroz san primećujem obrise nekadašnje stvarnosti. Slika koju sam neko vreme slikao istopila se a boje su počele da cure spajajući se jedna u drugu. Svaka od boja koja je bila deo nas a činila je celinu. Ostao je ram da drži zajedno sliku koja se vremenom raspala, rastopila. Tako iz dana u dan, bojim preko onoga što je ranije bilo sveže a što se vremenom nužno sasušilo, skorelo.
-Ma da, živeti van grada, negde bre u Vojvodini… U ravnici je neki mir. Hoću da kupim kuću negde, znaš ono, daleko van grada i da živim mirno, ma kupio bi i kokoške pa da mi kljucaju po dvorištu. Viktor i Andrija umorno zbrajaju utiske dok gledamo kroz prozor tramvaja koji nas vraća na drugi kraj grada.
Gledam u reku, u sve te zgrade, spoj starog i istrošenog sa spojem novih zgrada i nekih novih života. Beograd kao grad spojeva nespojivog, grad koji svakom novom ulicom kao da poručuje „negde na kraju ove ulice je ipak neki novi početak”. Dok posmatram grad uveče pod svim ovim svetlima osećam mir, uzbuđenost i radost, mešavinu osećanja zbog kojih uspevam da izustim samo: „Bože koliko volim ovaj grad”. Andrija i Viktor su me pogledali sablaznuto misleći da sam potpuni retard a što ruku na srce i nije po prvi put.
-Brate, Bg je kao ljubavnica, prljava i iskusna. To je ona ljubavnica koja tebe plaća. Dodao je Andrija upirući prstom ka meni, kao i svaki put kada smatra da je našao odgovor, neko konačno a tačno rešenje.
Nastavio sam da posmatram, sada unutrašnjost tramvaja i ljude, čitao sam sa nalepnica tramvajskih stakala. Komešanje ljudi u tramvaju se lepo spajalo sa našim ćutanjem, kao i obrnuto, naši dijalozi sa ćutanjem našeg okruženja. A onda, nakon mnogo stanica gužva u tramvaju se proredila. Negde između desetog i dvanaestog sedišta ugledao sam devojku koja je sa leđa podsećala na osobu koju sam dobro znao. Seo sam preko puta nje, priznajem da bih mogao bolje da je vidim. Bila je lepa. Crni kaput, farmerke i crne duboke čizme. Gledala je seriju na telefonu. Bunilo me je što iako joj sedim blizu ne mogu da uhvatim njen pogled, da pogledam u njene oči.
Nakon dve stanice ustala je gledajući u pod, nerviralo me je što i dalje nisam uspevao da joj uhvatim pogled ujedno posramljen što toliko blenem u nju, verovatno i sam stvarajući obostrani osećaj neprijatnosti. Vrata tramvaja su se otvorila i crvena limena harmonika je pustila devojku da siđe. Primećujem da je pod svetlom ulice njen kaput zapravo plav. Misteriozna neznaka je podigla glavu i pustila da joj kiša rominja po licu dok je zatvorenih očiju kroz nozdrve otpuštala sav teret koji je osećala, kao da je nosila teret čitavog sveta na svojim ramenima. Naslonila se na zid i dalje držeći glavu uprto ka nebu pa polako spuštajući je na tramvaj. U tom trenutku njene velike nežne oči su se otvorile gledajući pravo ka meni, kroz mene, u mene. Na tom malom razmaku, dok smo se gledali osetio sam grom pa muk, potom osećaj topline u srcu koji se razlivao kroz mene i počeo sam niotkuda da se smejem, onako skroz naivno i iskreno. Nasmejali smo se jedno drugom i tom trenutku dok je tramvaj napuštao stanicu nastavljajući da me vuče sa sobom tamo gde sam se zaputio. Uspeo sam da primetim da je ponovo zatvorila oči uživajući i dalje u kiši.
Te večeri hiljadu misli mi se viorilo po glavi čineći prelepu zbrku do vrtoglavice dok se srcem doslovno širio osećaj lepote sve kroz telo do svakog nerva. Pomislio sam da sam trebao da izađem, da joj priđem, pružim ruku, da je upoznam, da ponovo osetim njen pogled. Da zajebem trenutak sa nastavkom na neki novi.
I onda, osećanje topline prolazi i ostajem sam sa realnošću. Svestan situacije počeo sam ponovo da se smejem, ovog puta sam sebi. Bio sam sada ja taj koji je otpuštao neke svoje terete, stvari koje sam držao čvrsto uz sebe – bliže srcu. Ovo je bio trenutak koji je morao da ostane samo mimohod, slučajni susret dvoje, pomeranje iz moje sadašnjosti, udaljavanje od prošlosti i dolazak do zaključka. Ljubav posle ljubavi zapravo postoji.
Autor teksta: Dušan Jovanović
Naslovna fotografija: flickr.com
