Igrajući svoje rane: Kako je nastao film „Yugo Florida“

Na press konferenciji filma „Yugo Florida”, reditelj Vladimir Tagić otkrio je da je priča nastala iz snažnog ličnog iskustva gubitka roditelja – trenutka koji je, kako kaže, sve stvari u njegovom životu okrenuo naglavačke.

„To osećanje je bilo toliko snažno u mom životu da sam prosto imao potrebu da o tome nešto snimim. Naravno, sa sve željom da to bude fikcija, igrani film, za publiku ili bilo koga drugog nevažno je da zna da li je to bio moj život ili nije, i šta je istina, a šta je laž. Ta fikcija meni je pomogla da se suočim sa svojim ličnim problemima.”, objašnjava Tagić.

View this post on Instagram

A post shared by V A J B (@vajb.koncept)

Uloga po stvarnom događaju: Kako izgleda nositi tuđe, ali i sopstvene rane?

Glavni glumac, Andrija Kuzmanović, opisuje proces kao dubok, zajednički i ličan:

„Nije svejedno kad igrate neke istorijske ličnosti, a Vlada će jednom biti istorijska ličnost(smeh). To je njegova intimna priča, a mi smo sigurno, barem dve godine, zajedno gradili Zorana – malo Vlade, malo mene, malo onoga što se traži po samom scenariju i ideji filma.

Ubacili smo i nekoliko baš ličnih Vladinih stvari. Bilo mi je interesantno jer je totalno suprotan od mene, i mislim da smo i taj Zoran iz filma i ja privatno napravili neki oksimoron u kom će se ljudi prepoznati. On je dečko iz kraja, čovek iz komšiluka. Svako ima nekog Zorana u svom komšiluku.“

Iako lik u filmu deluje umorno i iscrpljeno, Andrija nije bio nenaspavan. Umor je pažljivo građen kroz proces, tako da je verodostojno prenet na ekran:

„Prvi put sam, zapravo, više spavao dok sam radio film nego inače. Mnogo puta sam želeo možda da izađem iz te neke svoje zone komfora, ali mi Vlada nije dozvoljavao i mislim da smo se baš tu negde našli.“

Kako izgleda raditi sa Tagićem? Strogo ili slobodno?

Tagić odbacuje ideju da je strog reditelj:

„Nisam ja uopšte strog, mislim da je samo stvar u tome da budete precizni i da svoje saradnike pozovete da zajedno sa vama kreiraju film. Ne postavljate se prema njima kao neki strogi, nadobudni tata. Važno je da se kroz probe, analizu teksta i pažljivo tumačenje scena objasnimo jedni drugima zašto scena postoji i zašto je važna.“

Uz to, objašnjava koliko je međusobno povezana filmska konstrukcija:

„Ako se nonšalantno ponašate prema jednom elementu, to kreće da ruši celu strukturu. Glumačka igra utiče na igru ostalog ansambla, na rekadriranje, ritam, montažu… sve mora da bude deo istog sklopa. A mislim da su najbolje stvari u ovom filmu doneli upravo glumci.“

Producentkinja Marija Stojanović dodaje da je temeljna priprema bila ključna da film bude snimljen u samo 24 dana:
„Scenario je bio kompaktan, precizan, te je plan snimanja prosto legao na svoje.”

Andrija kaže da je atmosfera bila nezaboravna: „Mislim da mi je Yugo Florida jedan od najlepših snimanja koje ću pamtiti u životu. Bili smo kao ekipa sa fakulteta koja hoće da napravi veliku stvar.“

Zašto baš „Yugo Florida“?

Tagić sa osmehom odgovara da ga ime automobila i dalje zabavlja:

„Yugo Florida je meni dosta smešan naslov, spoj te dve reči koje su malo nespojive. Kada neko u inostranstvu čuje naslov filma, nije mu baš najjasnije o čemu se radi i zašto spajaš Jugoslaviju i Ameriku. Međutim, iza naslova se krije upravo ono što ja volim da film bude – i smešan i tužan u isto vreme, jedno egzotično ime za jedan od najgorih automobila na svetu.“

Iako bi ljudi možda pomislili da nazivom filma priziva jugonostalgiju, Vladimir kaže da nije imao tu nameru:

„Za mene je bilo važno da lik oca bude neko ko je predstavnik Jugoslavije, u smislu da je on čovek koji odrastao u tom sistemu i koji ne razume današnji svet. On je stvarno Jugosloven, ali to nije nešto što sam ja želeo da bude potencirano ili da bude na bilo koji način u prvom planu, niti je naziv filma Yugo Florida takav da bi ljudi osetili nostalgičan odnos prema Jugoslaviji.”

Simbolika: društvo koje „ne radi”, ali gura dalje

Tagić je objasnio simboličku slojevitost naslova i automobila u filmu:

„To jeste metafora pre svega za živote glavnih junaka koji su nesavršeni i koji se stalno kvare, ali nekako guraju dalje, kao što kaže automehaničar.”

Likovi iz stvarnog života – ali pretvoreni u fikciju

Tagić kaže da inspiraciju nalazi u sopstvenom okruženju, ali da sve prolazi kroz proces transformacije:

„Ja pokušavam ljudima iz mog života da objasnim, i nadam se da oni sve više razumeju i shvataju, sve što pišem i stvaram crpim iz svog života. Ne mogu da crpim niodakle drugde i ne želim da inspiraciju pronalazim u drugim filmovima.”

Objašnjava da njihove priče nikada ne ostaju u izvornom obliku:

„Ja to uvek pretvaram u fikciju – menjam, domaštavam, izmaštavam. I ljudima samo objasnim: Ovo jeste zasnovano na vama ili na kombinaciji nekoliko ljudi iz mog života, ali to niste vi. To su neki fiktivni ljudi. Nemojte da mislite da hoću nešto da kritikujem ili bilo šta drugo, daleko od toga.“

A onda dodaje ono što mu je u radu najvažnije:

„Trudim se da sve svoje likove volim i razumem, koliko god nesavršeni bili. Nikad ih ne osuđujem i nikad se ne stavljam u poziciju da sam bolji od njih ili nešto morališem.“

Večeras film ima svoju beogradsku premijeru u okviru 31. Festivala autorskog filma, a od 25. decembra „Yugoflorida“ stiže u bioskope kao deo redovnog repertoara.

Fotografije: Tanja Drobnjak, Sense Production