Film „Doći će naše vreme“ rediteljke Ivette Löcker, koji je nagrađen prestižnom nagradom Srce Sarajeva na 31. Sarajevo Film Festivalu, emotivna je priča o dvoje ljudi koji se na svakom koraku spotiču o predrasude i austrijski sistem koji lomi migrante, ali je njihova ljubav, poput bajke, jača od svih prepreka.
Prenomosimo razgovor u kom Ivette Löcker otkriva kako je nastao dokumentarac, kako je radila sa glavnim protagonistima i šta film želi da poruči publici.
Kako ste se upoznali sa Siakom i Viktorijom i kako je došlo do snimanja ovog dokumentarca?
Viktoriju sam upoznala 2017. godine na filmskom festivalu u Gracu gde je predstavila eksperimentalni film. Nekoliko godina kasnije, napisala mi je da se udala za Siaku, muškarca iz Gambije. Oboje su mi prišli s idejom da dokumentujemo Siakinu priču i njegova iskustva kao migranta. Osećali su potrebu da podele svoju priču na većem nivou. Kad sam upoznala Viktoriju i Siaku kao par, tokom naših istraživačkih razgovora, odmah me fascinirala njihova zajednička harizma, snaga i ljubav. Brzo mi je postalo jasno da želim snimiti film o unutrašnjem funkcionisanju međurasnog odnosa – perspektivi o kojoj mi, kao članovi većinskog belog društva, znamo premalo. Jako sam srećna što su njih dvoje, iako im je prvobitna namera bila drugačija, pristali da učestvuju u filmu i što smo mogli da se posvetimo dokumentovanju njihovih zajedničkog života tokom godinu dana.
Je li bilo situacija u kojima ste se morali suzdržati da se ne umešate u žučne razgovore između supružnika? Koliko je teško biti posmatrač kada se glasovi protagonista povise i mišljenja sudare?
Učesnici nam daju intiman uvid u svoje živote i svoja razmišljanja. Mislim da je to veoma hrabro. Ovako intenzivan susret, koji može izazvati nepredvidive emocije i teme, čini ljude ranjivima. Unapred smo se dogovorili da bismo u konfliktnim situacijama mogli postaviti granice gde bismo se mi kao filmska ekipa povukli i poštovali smo ih. Istovremeno, moja je namera bila da dam jednak prostor i jednom i drugom glasu. Kao rediteljka, prirodno sam uključena u situaciju razgovora, ja sam deo nje. Nemam neutralnu poziciju iz koje bih „objektivno posmatrala“. Pozicioniram se intervenišući na određeni način, postavljajući pitanja ili čak prekidajući razgovor. Važno mi je da to bude transparentno u filmu. Ipak, nije uvek lako držati tu ambivalentnost iza kamere.
Siakin monolog o rasizmu izuzetno je dojmljiv i snažan. Kolika je moć filma u prenošenju njegove poruke, koliko film može pomoći lečenju ove strašne bolesti društva?
Kada Siaka prepričava svoja iskustva sa rasističkim nasiljem, jasno možemo videti i osetiti da fizički ponovo proživljava te scene iz prošlosti – i to se prenosi na nas, gledaoce. Mislim da tu leži i snaga dokumentarnog filma: možemo podići svest o problemu poput rasizma na narativnoj i emotivnoj ravni. Bilo nam je važno da damo Siaki vremena i prostora da govori o svojim iskustvima. Siaka je žrtva rasizma, ali ga to nije slomilo – on poziva sve nas da se zajedno borimo protiv rasizma. Jer to zahteva sve, a posebno nas kao pripadnike većinskog belog društva. Film je prvenstveno namenjen nama belcima, kako bi nam pomogao da shvatimo kako može izgledati svakodnevni život oblikovan rasizmom.
Živopisno venčanje u Gambiji gotovo da je film u filmu. To je priča puna vedrih boja i nepatvorene čistote siromašnih ljudi koji odraše tabane razdragano plešući u prašini. Kako je vama, kao posmatračici iz Evrope, izgledala ova oda životu i radosti?
Bilo bi divno kada bismo imali više takvih boja u našim životima! Radost života ljudi u Gambiji, koji žive u daleko složenijim okolnostima od mnogih ljudi u Evropi, je zarazna. Ljudi žive u društvenoj zajednici, a to kolektivno zajedništvo, koje je zapravo jedna velika porodica, za mene predstavlja najveći kontrast našem izolovanom načinu života u Evropi. U filmskoj sekvenci o Gambiji ipak smo pokušali obraditi pukotine i poteškoće: koliko je teško steći obrazovanje, pitanje dečijih brakova, odnos između Evropljana i Afrikanaca, koji je uvek obeležen nejednakošću. Na kraju, ali ne i najmanje važno, možemo osetiti i da se Siaka već promenio tokom svog života u Evropi, da i on traži način da živi s obe kulture.
Vaš se film završava bajkovito – dvoje vrlo različitih ljudi nadvladaju nedaće i istraju u svojoj ljubavi i zajedništvu. Uprkos svemu što je pretilo da ih razdvoji, njihov brak opstaje i biva krunisan preslatkom kćerkicom. Kako sada živi ova mala, srećna porodica, je li došlo njihovo vreme?
Viktorijina i Siakina želja da budu porodica se ostvarila. Njih troje sada žive zajedno u stanu u Beču koji vidimo u filmu. Siaka se brine o vrtu u dvorištu njihove kuće, zajedno sa komšijom. Viktorija je pokrenula vlastiti posao sa svojim studijem za grafički dizajn. Siaka i dalje radi kao vrtlar. Njihova ćerka ide u vrtić. Ne znam da li je kraj bajkovit – svakodnevni život je stalni izazov za svaki par i svaku porodicu, bez obzira na to koliko su velike ili male kulturne razlike. Međutim, ono što znam jeste da su njih dvoje zajedno izgradili mnogo otpornosti kako bi se suočili s neizvesnostima života i uživali u njegovim lepim stranama.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
