Rediteljka Ivana Mladenović vraća se u Sarajevo sa filmom „Sorella di Clausura“, pričom o ženi iz ruralne Rumunije koja se zaljubi u balkanskog muzičara nakon što ga vidi na televiziji. Film je prikazan na 31. Sarajevo Film Festivalu, gde je Ivana Mladenović nagrađena za najbolju režiju.
Ivana Mladenović je autor koji ne pristaje na granice između stvarnog i izmišljenog. Njeni filmovi balansiraju između dokumentarnog i igranog, otvarajući prostor za humor, ironiju i duboko lične ispovesti. U razgovoru koji prenosimo govori o svom novom filmu „Sorella di Clausura“, ali i o usamljenosti, opsesiji, ekonomskim krizama i uspomenama koje je vezuju za Sarajevo.
Početni tekst u filmu „Sorella di Clausura“ glasi: „Ako ste mislili da ćete gledati film koji se temelji na istinitim događajima, varate se i verovatno ste paranoični.“ Kako pristupate spajanju fikcije i stvarnosti u svom radu?
„Sorella di Clausura“ zasniva se na autobiografskom tekstu Liliane Pelici. Međutim, u trenutku kada život pretvorite u film, neminovno ga menjate, sažimate događaje i štitite privatnost ljudi. Ljudi uvek pitaju: „Koliko je toga istinito?“
Kod „Sorella di Clausura“, odgovor je: gotovo sve… i ipak ne sasvim. Film je ukorenjen u životu Lilijane Pelici, ali stvaranje filma znači rezati, preraspođivati i štititi određene detalje. To neizbežno kontaminira istinu.
Naslovna kartica bila je moj način da upozorim i zaintrigiram publiku: da, dogodilo se, ali ne, ne možete film tretirati kao policijski izveštaj. Nije čista stvarnost, niti čista fikcija. Živi u onom čudnom, prelepom prostoru gde se ta dva ne mogu razdvojiti. Sve je istinito, osim delova koje smo promenili, što je gotovo sve.
Film je smešten u 2008. godinu, tokom ulaska Rumunije u EU i nadolazeće finansijske krize. Kako ovaj socioekonomski kontekst oblikuje put vaše junakinje Stele i utiče na način na koji ste odlučili da ispričate njenu priču?
U 2008. Rumunija je bila u neobičnom trenutku. Postojao je osećaj prosperiteta, novih snova, naročito sa pristupanjem EU. No za nekoga poput Stele, 36-godišnje žene iz ruralne Rumunije koja je već bila siromašna, taj san je uvek bio izvan domašaja. U početku veruje u ta obećanja, čak i u ideju da bi je Bog mogao spasiti. Pokušava da se prilagodi, pokušava da zaradi, ali novac stalno nestaje.
Kriza je tada došla brzo, ali se i brzo završila. Danas se suočavamo s nečim drugačijim. Inflacija je neumoljiva i ne prestaje, pa je osećaj nemogućnosti da se održi korak još intenzivniji. Stelinina priča mogla bi se lako dogoditi sada ili u mnogim drugim vremenima, jer govori o borbi za preživljavanje kada sistem napreduje brže nego što vi možete. Postavljanje radnje u 2008. dodaje određenu ironiju: zvanični narativ bio je o napretku, ali za Stelu je to bila samo još jedna verzija iste borbe.
Stela je ceo život fokusirala oko Bobana, srpskog pevača u koga se zaljubila kada ga je po prvi put, sa svojih 12 godina, videla na televiziji. Mislite li da su parasocijalni odnosi s poznatima danas postali još veći problem, posebno s obzirom na to koliko nam društvene mreže omogućuju uvida u njihov život?
Društvene mreže danas su poput stalne parade bogatstva i luksuza, stvari koje većina ljudi nikada neće imati. Kada stavite veoma siromašnu devojku u takav kontekst, počnete da shvatate šta to čini njenom samopouzdanju. U Stelinom slučaju, njen idol je balkanski pevač kojem je zapravo jedino stalo do novca. Nesvesno pozajmljujemo osobine od ljudi koje obožavamo, ali sve zavisi od toga ko su oni.
Odrasla sam u grunge okruženju, i to je ostavilo trajan trag na meni. Gledanje sjajnih, skupih stvari koje ne možete imati može vas naterati da se osećate društveno neadekvatno, a vaše ekonomsko poreklo postaje snažan okidač za to.
Ipak, više volim onu stranu TikToka gde ljudi stvaraju smešne, autentične i inventivne stvari. Ponekad vas to čini da se osećate manje sami, a ponekad upravo suprotno — izgubljeno u svemu tome.
Biste li rekli da opsesija i usamljenost idu ruku pod ruku, posebno u Stelinom slučaju?
Mislim da opsesija i usamljenost često idu ruku pod ruku. U Stelinom slučaju, njena opsesija je gotovo poput života na internetu, iako se film događa na samom početku internet ere. Iz današnje perspektive, takav život izgleda kao sama definicija usamljenosti.
Bobana tumači vaš otac, Miodrag Mladenović. Šta vas je inspirisalo da ga odaberete za ovu ulogu?
Duboko je frojdovski, obećavam! (smeh) Volim očev humor i harizmu. Isprva nisam želela da on glumi. Imala sam velike snove da angažujem pravog muzičara, zvezdu. Bilo je gotovo iluzorno misliti da bi tako poznati glumci želeli da nastupe u srpsko-rumunskoj socijalnoj dramskoj komediji u stilu Crnog talasa, gotovo jednako ludo kao i sama Stela.
No kada se ti snovi nisu ostvarili, a ja sam se nadala do samog poslednjeg trenutka, moj otac je postao konačna opcija.
On je smešan, iako je vrlo privatna osoba, veterinar koji živi u šumi. Ono što me oduševljava jeste koliko je humora i razigranosti stekao s godinama. To zaista mnogo cenim.
Nešto slično dogodilo se i pri odabiru drugih likova u filmu. Većina glumaca nije profesionalna. To su ljudi koje sam srela na pijaci ili na ulici. Savršeno utelovljuju društveno okruženje koje sam želela da prikažem i duboko ih cenim, prvo kao ljude, a zatim i zbog njihovog talenta.
Na kraju filma nalazi se posveta Anki Pop, rumunskoj pevačici i vašoj bliskoj prijateljici koja je tragično preminula. Da li je ona bila velika inspiracija za lik Vere Pop?
Anku Pop, pevačicu i blisku prijateljicu koja je kasnije glumila u mom filmu „Ivana Grozna“ (2019), upoznala sam 2016. Bila je duboko posvećena pomaganju u objavljivanju rukopisa Liliane Pelici, priče o mladoj ženi iz Temišvara koja se bori sa siromaštvom i opsesijom. Anka je verovala u Lilianin talenat, ali pronalaženje izdavača bilo je teško. Pretpostavljam da nikoga nije zanimala priča o siromašnoj devojci ni iz čega. Dan nakon što smo se upoznale, Anka mi je donela rukopis i nagovarala me da ga pročitam, nadajući se da ću jednog dana možda snimiti film prema njemu.
Privukao me snažan glas te naracije, pankerski, oštar i pun samoironije, ali morala sam da ga odložim kako bih završila drugi projekat. Tragično, pri kraju snimanja „Ivana Grozna“, Anka je stradala u saobraćajnoj nesreći. Ovaj film ne govori direktno o njenom životu, ali je nastao u njenom sećanju. Bila je snažna borkinja koja je pomogla Liliani da njena priča ugleda svetlo dana.
Iako film ne prenosi Ankinu priču direktno, nosi njen duh. Bila je duhovita, pametna, velikodušna i uvek spremna da pomogne drugima. Takvu želim da je pamtim.
Vaš prvi dokumentarni dugometražni film „Isključi svetla“ osvojio je nagradu Srce Sarajeva za najbolji dokumentarac, a vaš drugi film „Ivana Grozna“ takođe je prikazan na Sarajevskom Filmskom Festivalu. Šta za vas znači ponovo biti u Sarajevu?
Prvi put sam došla u Sarajevo 2009. godine, u okviru sekcije Work In Progress, dok sam završavala svoj prvi dokumentarni film, koji je kasnije osvojio nagradu Srce Sarajeva. Sad se ovde osećam neveroavtno. Na neki način, ovaj grad me oblikovao; prvi put sam došla pre dvadeset godina, tek što sam završila filmsku školu.
No Sarajevo je više od mesta za filmske premijere. Ovdje sam upoznala neverovatne filmske autore i mentore, delila priče i rasla kao umetnica. Ovaj festival mi je pružio prvu pravu podršku u dokumentarnoj produkciji, što je mnogo značilo za moju karijeru.
Takođe sam zahvalna što sam ponovo među publikom i ljudima koji ulažu toliko strasti u ovaj festival i ovaj grad. Sarajevo za mene nosi toliko uspomena.
