Gde god bili i šta god radili, uvek je sa nama neka vrsta inspiracije. Nosi naše telo i dušu. Čini nas srećnim, i uvek se trudi da nam bude anđeo čuvar. Lakše je sanjati kada znamo da neko bdi nad nama i da posle kiše uvek dođe sunce…i duga. Upravo, tu iznad duge, ona stvara. Mlada i talentovana Knjaževčanka Ivana Jovanović svojim poetskim znanjem upotpunjava lepšu stranu života.
Nedavno su njene pesme, u zbirci „Hronike“ završile na papiru i ugledale svetlost dana, te su Ivanine čitaoce stavile na slatke muke, jer treba naći mesta gde bi stajale u maloj kućnoj biblioteci.
Pored toga što je pesnik, ona je i uspešan novinar.
U razgovoru za Vajb magazin Ivana nam je otkrila i ono što njene pesme ne kažu, a mogle bi. Takođe, govorila je o tome kako je sve što piše njen doživljaj i iskustvo.
Pre nego što krenete da čitate, pustite laganu muziku u pozadini, Život je najveća ljubav i najlepša pesma.
Kako si pesniče? Ima li danas inspiracije u tebi?
Odri Hepbern u filmu „Sabrina“ peva „La Vie en Rose“ što je neka vrsta moje himne. Trudim se da ne dozvolim da mi oduzmu ružičaste naočare i dok god je tako – odlično sam. Hvala na pitanju. Ako zamisliš milion cvetova koji otvaraju svoje latice neprekidno, našao si moju inspiraciju. Nosim je u sebi, nalazim je u drugim ljudima, u nekim nesavršenostima, različitostima i ona je uključena u sve što radim. Kada je nema, tada njeno odsustvo doživljavam kao težak nedostatak i lutam u potrazi za njom kao dete.
Koji pesnik ili pisac je svojim delima uspeo da te „natera“ da misli preneseš na papir?
Knjiški sam moljac, stalno nešto čitam i istražujem, ali ne mogu reći da sam pod uticajem nekog pisca počela da pišem. To nešto što postoji u meni, traži svakodnevno svoj izlaz. Liči na prolećnu/letnju oluju koju moram da stavim na papir da bi prošla i smirila se. I da me niko ne čita, da se nikome ne dopadam, da ne razumeju – svejedno bih pisala, jer to radim isključivo za i zbog sebe. A ako govorimo o piscima koje volim, na prvom mestu je svakako Meša Selimović, njemu se najčešće vraćam.
Hronike se karakterišu kao svedoci vremena. Mogu li tvoje da se nose sa današnjim?
Kada je krenula moja rubrika na Insp.rs, nisu svi shvatili zašto nosi naziv „Hronike jedne Ivane“. Podsećala ih je na nešto negativno,taj sam naziv „ Hronike“ je ljudima čudan, ali njegovo značenje je baš to: beleženje događaja koji se odvijaju pred nama. To je ono što radim. Ako ljudi ostanu otvorenog uma i srca dok čitaju moju poeziju, imaćemo šanse mnoge stvari da promenimo i izbormo se sa današnjim vremenom. Moje „Hronike“ se bore osećajnošću, empatijom, ljubavlju, snagom, dostojanstvom, pravdom, pozivaju na vraćanje nekih vrednosti koje su se zaboravile i (nadam se) osnažuju ljude da vole, poštuju sebe, ali i druge. Grubost uvek posustane pred nežnošću.
Ako zamisliš milion cvetova koji otvaraju svoje latice neprekidno, našao si moju inspiraciju.
U pesmama, koliko se može primetiti, imaš vrlo malo ličnog izraza , već sve gledaš da predstaviš kao neki generalni „problem“ (svakome je svoja muka najteža)?
Ljudi ne znaju koliko mene ima u pesmama, ne veruju da sam neke stvari preživela koje sam opisala, ne povezuju sa osobom koja stoji pred njima ili, sa druge strane, ubeđeni su da je to moja ispovest . Istina je da volim da se igram psihologa, istraživača, analitičara i da prodrem u psihu svake osobe koja me okružuje. Volim da stavim na sebe tuđu kožu, cipele i predstavim priču iz različitih uglova. Da ponudim saosećajnost, moguće rešenje, poručim da nisu sami na ovom svetu.
Šta za tebe predstavlja pesma?
Pesma je moja nužnost. Ona me rani i leči, dopušta da kroz nju pokažem sebe svetu, ali je odlično mesto i za skrivanje od svega. To je „mesto“ na kome se odigrava magija, pisanje jedne pesme je čin koji se ne može tek tako objasniti i kod svih je taj proces drugačiji. Vrtlog u kome se izgubiš, rasparčaš, raščlaniš, a kada dođeš do samog kraja – pronađeš sebe. Pesme imaju ruke i mogu divno da grle, a taj zagrljaj može da opstane vekovima, jer one mogu da prevare i nadmaše vreme.
Ljubav je najčešći motiv u tvojim delima. Da li si se ikada zapitala ima li bezuslovne ljubavi i šta ona znači za čoveka?
Kada ne bismo uneli ljubav u svaki deo svog života i kada ne bismo neke stvari radili sa ljubavlju, kakav bi to život bio? Ja to vidim kao besmisao.
Što se tiče bezuslovne ljubavi, najizraženija je u odnosu roditelja i dece. U partnerskom odnosu, može biti bezuslovna, lagana kao pero, ako joj se da sloboda. Moraš nekog poštovati, dati priliku da bude ono što jeste, moraš da suspregneš želju da nekog oblikuješ po svom nahođenju i da ga/je voliš iz razloga koji njega/nju čine takvim – kakvi jesu. Ljubav je kada se ujutru probudiš srećan, jer baš to lice gledaš na svom jastuku i razmišljaš kako je lepo što svakog jutra imaš priliku da voliš baš tu osobu.
Mlad pesnik poput tebe sigurno još štošta ima da kaže svetu. Kako sebe doživljavaš u ovom sveopštem društvenom haosu? (rijaliti programi, društvo uopšte – socijalizacija)
Društvo svuda u svetu je zahvatila neka bolest kojoj se ne zna naziv. Rijaliti programe ne podržavam, ali bila bih nepravedna ako bih rekla da je to jedina stvar koja kvari društvo. Ne smemo da isključimo činjenicu da stvarno postoje mladi ljudi koji taj isti rijaliti gledaju i ne vide u njima ništa loše. Gledanost postoji, znači da deo krivice nosi narod koji na taj način to podržava. Svakog dana mediji nam plasiraju poznate ličnosti koje promovišu bahatost, nekulturu, kič , nevaspitanje i obrazuju model ponašanja koji ističe da si danas neko i nešto ako imaš novac, moć i ugled (stečen na bilo kakav način),a u svemu tome potiskuju znanje, kulturu, pamet. Ne sme da nas čudi, niti smemo da krivimo mlađe zbog njihovog ponašanja, jer lekcije o neadekvatnom ponašanju pronalaze istog momenta kada upale TV, pogledaju spotove, otvore novine. U ovom društvu, odavno je normalno, kulturno, pametno postalo ekstremno dosadno, dok su skandali i nedolično ponašanje uvek „in“.
Pokušavam sebe da sačuvam, da ne dozvolim da spoljni uticaji promene način mog razmišljanja i uvek radim na sebi. Kroz svoje pisanje se trudim da ljude podsetim na prave stvari.
Ima li istine u izreci „Pesma nas je održala, njojzi hvala.“?
U mom slučaju – da! Uvek mi drži glavu izvan vode.
Pesme imaju ruke i mogu divno da grle, a taj zagrljaj može da opstane vekovima, jer one mogu da prevare i nadmaše vreme.
Šta je za tebe, pored pisanja, dobar vajb?
Pored pisanja, novinarstvo. Profesija koju obožavam zbog svoje svestranosti i različitosti. Osećaj kada istražuješ, tražiš podatke, proveravaš , letiš na petnaest strana, pokušavaš što jasnije nekome da prikažeš svoja zapažanja je moja zavisnost. Srećna sam što sam odabrala da se time bavim. Osim toga, kada si okružen voljenim osobama, kada sve pršti od smeha i sreće, kada znaš da je to način na koji reč „dom“ dobija svoje značenje. Momenti u kojima zaboraviš na sebe, na vreme i mesto – vredni su zlata. A, dobar vajb je kada ponesem čašu vina, legnem na travnjak iznad kuće i gledam zvezde. Postojim.
Šta dalje? Hoće li čitaoci još dugo čekati na nastavak hronika?
Trenutno želim da uživam dok posmatram kako se moje „Hronike“ vole, maze i paze u različitim gradovima i državama. Sasvim je moguće da „Hronike“ dobiju svoj nastavak ili nešto potpuno novo što će ponosno stajati uz njih. Kod mene se nikad ništa ne zna, jer o svemu odlučujem preko noći i živim sa svojim odlukama. Ne brinem toliko o novom poglavlju svog života ili o budućnosti, jer znam ko je autor svega.
Izvor fotografija: privatna arhiva Ivane Jovanović
