Izložba Marije Sekule pod nazivom „A sad adio“, biće otvorena 5. februara u 18h u Stovarištu Materijala (Koste Glavinića 17) u Beogradu. Kroz duh kultnih filmova ex-Yu kinematografije – „Ko to tamo peva“, „Varljivo leto ’68“, „Maratonci trče počasni krug“, „Nacionalna klasa“, „Vruć vetar“, „U raljama života“, izložba oživljava humor, ironiju i mentalitet jednog vremena koje nas je oblikovalo.
„Izložba je nastala iz potrebe da se sačuva jedno posebno kolektivno sećanje – da se ne zaboravi kako smo se nekada smejali. Smeh koji nije bio beg od stvarnosti, već njen najtačniji komentar. Smeh koji je nosio ironiju, prkos, toplinu i inteligenciju jednog vremena. Pripadam generaciji rođenoj 1977. godine, generaciji koja je odrastala uz filmove tadašnje Jugoslavije, u trenutku kada su oni bili mnogo više od zabave. Ti filmovi su bili kulturni kompas: nosioci narativa, tradicije, morala, ideologije, ali pre svega – duha vremena. Kroz humor su govorili ono što se nije smelo izgovoriti direktno, kroz likove su razotkrivali društvo, a kroz replike stvarali zajednički jezik koji i danas svi razumemo.
Filmovi poput „Ko to tamo peva“, „Varljivo leto ’68“, „Maratonci trče počasni krug“, „Nacionalna klasa“, „Vruć vetar“, „U raljama života“ urezali su se u kolektivnu svest kao arhetipovi naših porodičnih, društvenih i ličnih priča. Njihove scene ne pamtimo samo po kadrovima, već po emociji – po smehu koji je istovremeno bio gorak i oslobađajući. I danas, decenijama kasnije, te replike izgovaramo spontano, kao šifru prepoznavanja, kao dokaz zajedničkog porekla i iskustva.
Izložba „A sad adio“ nije nostalgija u klasičnom smislu. Ona je zapis o vremenu, o mentalitetu i o načinu na koji smo kroz humor učili da preživimo stvarnost. To je omaž jednom kulturnom nasleđu koje nas je oblikovalo, ali i tiho pitanje savremenom trenutku: da li se danas smejemo isto, i da li se uopšte prepoznajemo u sopstvenom smehu?
Ova izložba je poziv na sećanje, ali i na ponovno gledanje – ne filmova, već sebe. Jer dok god se sećamo kako smo se nekada smejali, postoji kontinuitet. A dok postoji kontinuitet, ništa zaista nije nestalo.
A sad – adio.“ – Marija Sekula
KONCEPT OPISA SPVARANJA
Stvaram u jeziku koji pulsira energijom i teži smirenoj, suštinskoj jednostavnosti. U slikanju se oslobađam viškova i tražim ono što je najvažnije – čistu formu, otvorenu boju, jasnu liniju. Plošne površine i kolorit za mene nisu samo estetski izbor, već način da uhvatim istinu koju osećam. Boja govori pre reči, a linija je ritam mog unutrašnjeg hoda.
Svoj rad gradim na potrebi da sve svedem na ono što jeste. Da odvojim bitno od nebitnog. Da emociji dam oblik koji ne objašnjava, nego vibrira. Kroz apstrakciju pokušavam da artikulišem misli i osećanja koja se ne daju lako izraziti jezikom – ono što je previše suptilno, previše snažno ili previše složeno da bi bilo izrečeno direktno.
Živim u vremenu koje se menja brzo i burno, u društvu koje neprestano razdvaja, spaja, preoblikuje. Sve čemu svedočim, sve što me pogađa, tiho ulazi u moje slike. Slikam kao svedok, kao neko ko želi da ostavi trag o onome što se događa oko mene i u meni. Umetnost mi postaje zapis: dokument vremena, dokument mog unutrašnjeg odgovora na to vreme.
Moj cilj je da stvorim radove koji su jednostavni po formi, ali duboki po značenju. Da apstraktno bude jasno, a jasno višeslojno. Da kroz minimum crteža i plošni kolorit sačuvam emociju, misao i iskustvo. Svaka slika koju napravim deo je mog pokušaja da razumem svet i sebe u njemu — da uhvatim trenutak, promenu, puls društva i da ga prevedem u vizuelni jezik koji ostaje.
Ostavljam na platnu trag vremena u kom živim. To je moj način da govorim, da svedočim i da ostavim zapis.
Izložba će trajati mesec dana.
