Postoje ljudi koji će, kroz svoju umetnost i emociju koju su nesebično sejali i godinama zalivali, živeti dok je čoveka. Ta činjenica je i razlog što mi je vest o odlasku Halida Bešlića došla kao znak da jedna muzička iskra ide tamo gde joj je mesto – među nebeske zvezde. Tamo gde je čistije. Dok ovo pišem, tokom svog ko zna kog putovanja na relaciji Kruševac – Beograd, u slušalicama sasvim slučajno odzvanja „Iskra“, duet koji je velikan pre nekoliko godina snimio sa Indirom Levak. Pesma dolazi kao znak koji me uverava da jedno postojanje samo menja oblik i kao prva ljubav u stihovima iz pomenute pesme – „zaborava nema“.
Svoje rano detinjstvo uglavnom pamtim po lepim stvarima. Izazovi su buktali, ratovi na prostorima bivše Jugoslavije pretili su da nas odvoje, ali porodica se trudila da održi balkansku dozu sreće i slavi život kad god to može. Narodna muzika je bila deo folklora, a mali čovek sa sela je uz muzičku kasetu i dobro društvo nalazio beg od surovosti tadašnjeg vremena. Zajedništvo je održalo tu moju emociju lepog detinjstva, a pesme koje su dopirale sa dva zvučnika muzičke linije upotpunjavale su sliku i davale joj život. Tatina kaseta sa hitom „Prvi poljubac“, tetkina omiljena „Zbogom noći, zbogom zore“, pa onda „Jabuke su bile slatke“ koja je odzvanjala na svakoj svadbi, krštenju i ispraćaju u vojsku… Sve me to vraća u najranija sećanja koja imam i greje dušu. Taj zvonki, jasni glas, pun elana i veselja, uvek je odisao emocijom ljubavi i sloge.
Glas se nije gasio ni u godinama koje su usledile – samo je postajao bolji, ozbiljniji, prožet još većom emocijom koju je moje biće sve više osećalo kako je raslo. Krah najveće tinejdžerske ljubavi se propatio uz stihove „Miljacke“, ali pre toga se tuga davila u „Dvadesetim“, pesmi koja mi je i dan-danas među najdražima na kugli zemaljskoj. Svako ko je voleo godinama posle rastanka, potpuno je osetio i patio stihove: „Dvadeset i neka ti je godina, isto toliko mi je tamnica…“ Danas, kada je patnja iza mene, pesma i dalje ima počasno mesto na plejlistama, kao spomenik i podsetnik na jačinu koja je potrebna da se čovek izvuče iz alhemijskog problema zvanog izgubljena ljubav.
Beograd je doneo nove ljubavi, jedna od njih je i ona prema stihovima „Samo za tebe, Beograđanko mala…“. Pesma nastala u godinama kad se još nisam ni rodio, u moj život ulazi na velika vrata tek nekoliko decenija kasnije. Beograd, ona, nostalgija za domom – sve je tu, začinjeno glasom asa. Boemske noći u Beogradu nisu mogle da prođu bez promuklog glasa izazvanog gromoglasnim pevanjem „Romanije“, čije je izvođenje budilo žar pevača koji je uvek postojao u meni. Halidov i moj glas u toj pesmi uvek su se čudesno poklapali i odzvanjali na žurkama, rođendanima i raspevanim druženjima, sjedinjeni.
Mislim da je Halid jedan od onih kojima se žar za zemaljskog života nikad nije ugasio, čak ni usled stravičnih vremena bolesti i teške nesreće koju je preživeo. Sve što je otpevao imalo je iskonski žar emocije. „Ja bez tebe ne mogu da živim“ potvrdila je večni kontinuitet magije muzike koju nam je darovao, postavši još jedan njegov kafanski evergreen.
Svoj glas je poslednjih godina ukrstio sa mnogim kolegama, oplemenjujući duete ljubavlju s kojom je stvarao svetove ispunjene najlepšim notama. Poslednji takav svet je stvorio mojim omiljenim Dinom Merlinom. Magične energije su se ukrstile i stvorile silu koja odiše neprolaznom ljubavlju, prevazilazeći sve nedaće ovozemljaskog sveta, i nastavlja da živi i nakon kraja. Tako uvek ostaje da živi i jedan od umetnika koji ju je stvorio – u večnosti svog, nepokolebljivog u lepom, duha čistine o kojoj ovih dana svi rečima svedoče.
Setu „Dvadesetih“ rado menjam stihovima „Godine vrele“ – „Hej, čekaću te…“, u nadi da ću dočekati ljubav koju neću patiti, a koja se ovih dana nazire. Pa da skupa odemo u večnost, u zvezde koje će sijati dobrotom kakvu je Halid širio. Pamćeni, bar delom, kao on: po delima kojima je ostavio trag u svima nama – tih, iskren i večan, kao pesma koja nikada ne prestaje.
