Georgi M. Unkovski jedan je od autora mlađe generacije koji svojim filmovima istražuje kontraste savremenog Balkana. Njegov rad prepoznat je po spoju vizuelne svežine i snažnih emotivnih priča koje dolaze iz autentičnog lokalnog iskustva. U svom novom ostvarenju „DJ Ahmet“ fokusira se na odrastanje i potragu za slobodom kroz muziku, spajajući ruralnu svakodnevicu i globalne zvučne pejzaže.
U filmu „DJ Ahmet“ reditelj Georgi M. Unkovski donosi priču o dečaku iz seoskog mesta u Severnoj Makedoniji koji pronalazi utočište u muzici dok se nosi s očevim očekivanjima.
Šta vas je inspirisalo da ispričate priču o petnaestogodišnjaku iz seoskog mesta u Severnoj Makedoniji koji želi da postane DJ?
Uvek postoji mnogo inspiracija za priču, ali volim da ih ostavim da „odleže“ neko vreme i da vidim šta će ostati. Dugo sam nosio u glavi sliku pastira koji ulazi u šumu i slučajno nailazi na techno party. Ta mi se slika posebno zadržala, uglavnom zato što sam je mogao zamisliti ovde, u stvarnosti. Makedonija, kao i region u celini, puna je kontrasta između tradicije i modernog života, a ta slika to savršeno dočarava. Sećam se kada sam obilazio lokacije i video pastira kako vadi najnoviji iPhone. To je bio jedan od onih malih trenutaka kada sam shvatio da imamo film.
Film je nastajao oko pet godina. Kako se priča promenila ili razvila od vaše početne ideje do onoga što vidimo u konačnoj verziji?
Naravno, bilo je mnogo promena od početne ideje do završne verzije. Uz pomoć našeg montažera Michaela Reicha, uspeli smo ono što sam u početku zamišljao kao osećaj i emociju oblikovati u celovit film. Veoma sam otvoren za promene. Ako imaju dobar razlog, uvek ih treba prihvatiti. Cilj je uvek napraviti najbolji mogući film.
Na audiciji ste imali više od 3000 dece, a na kraju ste odabrali Arifa Jakupa i Agusha Agusheva. Šta ih je izdvojilo za uloge Ahmeta i Naima?
Sa kastingom smo imali mnogo sreće. Ta deca su zaista jedinstvena i pronašli smo ih sve unutar radijusa od pedesetak kilometara od sela u kojem smo snimali. Hemija između dvojice braće nosi film. Svi su me upozoravali da će rad s decom biti težak, ali oni su bili pravi dragulji – marljivi i izuzetni glumci. Bilo je privilegija raditi s njima. Dodao bih i da je Arif iz samog sela u kojem smo snimali film, što je dodatno doprinelo autentičnosti. Svi su prvi put pred kamerom pokazali istinsku ranjivost, a to je veliki deo razloga zašto film funkcioniše.
Veza između braće srce je emotivnog jezgra filma. Kako ste uspeli da taj odnos na ekranu izgleda tako autentično?
Odabir glumaca je obavio veliki deo posla. Hemija je postojala i pre nego što je snimanje počelo. Bili su otvoreni, puni razumevanja i radili su zajedno na prirodan, bratski način, iako nisu u srodstvu. Na setu smo stvorili okruženje koje je minimizovalo stres za njih, iako snimanje filma može biti intenzivno. Držeći ih van tog pritiska i dopuštajući im da se slobodno igraju u scenama, njihov odnos je dolazio do izražaja i delovao je izuzetno iskreno.
Muzika spaja elektronske zvuke s tradicionalnim elementima i ključni je deo priče. Kako ste odabrali Alena i Nenada Sinkauza za kompozitore?
Od početka sam znao da želim da snimim moderan film iz sela koji će se izdvojiti u odnosu na tradicionalne prikaze Balkana. Alen i Nenad su sjajni kompozitori i uspeli su da to postignu majstorskim spajanjem tradicionalnih ritmova s modernim zvukom. U kombinaciji s hip hopom i elektronskom muzikom u filmu, stvorili su nešto sveže i savremeno što savršeno odgovara priči.
Film balansira između topline, humora i melanholije. Kako ste pronašli i održali taj ton?
Mešanje žanrova jedno je od mojih omiljenih pripovedačkih iskustava. Humor i tragedija često su isprepleteni u životu; pronalazimo humor u tuzi i tugu u humoru. Život nam često daje širok spektar emocija odjednom, a humor nam pomaže da se nosimo s najtežim trenucima. Ta tanka linija između drame i komedije je prostor u kom želim da snimam filmove i bila je prisutna i u mom prethodnom radu.
Snimanje u ruralnom delu Severne Makedonije sigurno je donelo svoje izazove i prilike. Kakvo je to iskustvo bilo?
Bilo je nepredvidivo i za nas potpuno novo. Saradnja s meštanima, njihovo učešće i kultura koju su uneli u film dodali su autentičnost, boju i život. Snimanje u planinama, suočavanje s nepovoljnim vremenskim uslovima, rad na otvorenom, rad sa životinjama – sve nas je testiralo do krajnjih granica, ali nam je istovremeno omogućilo da zabeležimo neverovatne kadrove i iskrene emocije. Na kraju, kroz trud dolazimo do trenutaka koji na ekranu zaista vrede.
„DJ Ahmet“ premijerno se prikazuje na Sarajevo Film Festivalu, koji je poznat po filmovima koji povezuju lokalnu i međunarodnu publiku. Kako se nadate da će film odjeknuti izvan Severne Makedonije i Balkana?
Izuzetno sam srećan i ponosan što film već odjekuje kod publike širom sveta. Sve se svodi na autentičnost – emocije su razumljive bez obzira na to da li ste odrasli u selu, gradu, na Balkanu ili negde potpuno drugde. Univerzalnost priče i izvedbe čini ga pristupačnim mnogim kulturama. Povratne informacije su bile fantastične i ostvarenje je sna snimiti film koji se tako široko povezuje s ljudima.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
