Postoji nešto duboko melanholično u ljudskoj potrebi da materijalizuje svoje snove. Istorija civilizacije je, u velikoj meri, istorija potrage za nečim što se nalazi „tamo negde“ – preko horizonta, iza neprohodnih planina ili u srcu guste prašume. Najslavnija od svih tih legendi, ona koja je vekovima oblikovala sudbinu Južne Amerike i evropskih dvorova, nosi ime El Dorado.
Ipak, ako zagrebemo ispod naslaga romantičarskih legendi i holivudskih spektakla, otkrićemo da El Dorado nikada nije bio grad od zlata. Njegovo poreklo je mnogo suptilnije, svetije i, ironično, mnogo tragičnije.
Čovek, a ne grad
Istinski El Dorado nije bio sagrađen od cigli i maltera, već od smole i zlatne prašine. Sve je počelo u visinama kolumbijskih Anda, među narodom Muiska (Muisca). Prema njihovoj tradiciji, prilikom ustoličenja novog vladara, odvijao se ritual koji bi i današnjem posmatraču oduzeo dah. Vladar bi bio nag, namazan smolom i prekriven najfinijim zlatnim prahom, sve dok ne bi postao živa, blistava statua.
Tako pozlaćen, on bi na splavu isplovio na sredinu jezera Guatavita, gde bi, kao dar bogovima, bacao dragocenosti u vodu. Taj čovek – taj „Pozlaćeni“ (špa. El Dorado) bio je spona između zemlje i neba. Zlato za njih nije bilo kapital, ono je bilo duhovna supstanca, materijalizovana sunčeva svetlost.
Kada vera postane valuta
Tragedija počinje onog trenutka kada španski konkvistadori, vođeni nezasitom glađu za bogatstvom, interpretiraju ovaj ritual kroz prizmu sopstvene pohlepe. Za njih je zlatna prašina na telu jednog čoveka bila samo dokaz da negde mora postojati čitava imperija napravljena od zlata.
Legenda se, poput virusa, širila kroz XVI vek. Imena kao što su Gonzalo Himenez de Kesada (Gonzalo Jiménez de Quesada) i Sebastijan de Belalkazar (Sebastián de Belalcázar) postala su sinonimi za surovu potragu koja je uništavala narode i kulture.
Potraga se kasnije preselila dublje u delove Amazonije, transformišući se u mit o izgubljenom gradu Manoa (po legendi prestonici El Dorada). Čak je i Ser Volter Roli, taj prosvećeni dvorjanin kraljice Elizabete I, pao pod uticaj ove legende, što ga je na kraju koštalo glave.
Cena nepostojećeg
Danas arheološki nalazi, poput čuvenog „Zlatnog splava naroda Muiska“, potvrđuju da ritual nije bio plod mašte. On se zaista dogodio. Međutim, paradoks leži u tome što su osvajači, tražeći El Dorado kao fizičko mesto, uništili upravo ono što je bilo istinsko blago – metafiziku jednog naroda, njihovu umetnost i harmoniju sa prirodom.
Savremeni „Pozlaćeni“ – da li smo se zapravo odmakli od te iluzije?
Danas El Dorado više nije grad skriven u Andima, on je postao simbol svake naše grozničave potrage za instant uspehom i spoljašnjim sjajem. Živimo u eri gde se „pozlaćivanje“ vrši filterima i statusnim simbolima, dok suštinska vrednost – ona tišina na sredini jezera Guatavita – ostaje zanemarena.
Možda je najveća lekcija ove legende upravo u tome da zlato sija samo dok je dar bogovima. Onog trenutka kada postane predmet posesivnosti, ono nas ne vodi ka bogatstvu, već nas nepovratno gubi u prašumama sopstvenih ambicija. El Dorado je, dakle, oduvek bio tu – ne kao cilj koji treba osvojiti, već kao podsećanje na to koliko lako možemo prevideti suštinu dok jurimo za odsjajem na vodi.
Naslovna fotografija: ceremonija ustoličenja vladara naroda Muiska, crtež nepoznatog autora
