…dogovori u nedogled, menjanje pravila iz dana u dan. Dva (moguća) mesta, po nekom milionitom dogovoru. Ipak, na kraju, samo jedno. U tom elitnom rangu.
Javnost, naročito ona košarkaška, bila je preplavljena različitim nagađanjima i izjavama “cenjenih” sportski radnika. Jedni kažu – nikakvog konkretnog dogovora nije bilo, drugi – sve je sređeno, imaćemo predstavnike u Evropi. U onoj Evropi gde se igra sistem “imaš para, ajde u kolo” ili pak, onoj novoj, zvanoj “skupili smo se ovde, jer nemamo”.
Obostrana neozbiljnost. Neoprostiva, kada su takve institucije u pitanju. Mali košarkaški “rat” se tokom leta sa parketa preselio u sale za sastanke. Stoga su majice i šorceve zamenili odela i kravate (i lakovane crne cipele u kojima se kriju neizbežne bele čarape).
Bilo kako bilo, “glave” su odlučile da je najbolje za obe strane da se formiraju dva (ne)jednaka takmičenja. Prvo – Evroliga je promenila šminkera, te je stavila malo tamniji puder, drugo – Liga šampiona koristi dečiji, jer nema ni godinu dana.
Sezona je počela kao da se ništa nije desilo. Poštovani ljubitelji igre pod obručima, ne vrtite glavom i ne psujte sebi u brade, kao vi se čudite. Razumite! Status quo je i tačka.
Po “dogovoru”, regionalni i nacionalni prvak – Crvena zvezda igra Evroligu u kojoj i pored manjeg budžeta veoma dobro parira klubovima iz krema evropske košarke. Po dosadašnjim rezultatima svakako zaslužuje da se nađe među osam najboljih ekipa starog kontinenta. Da li bi to sve bilo tako da se igra, kao nekad? A ne ovo, svi pod jednu krušku, pa šta bude.
Nije mi jasno zbog čega su se čelnici Evrolige toliko okuražili, pa su rešili da malo zaigraju po ugledu na kolege iz NBA. Dve utakmice nedeljno? Ubiti ritam stare evropske košarke? Reklo bi se da je taktički odigran napad – keva, međutim, para vrti gde burgija neće.
Da ne bude baš sve tako crno, pobrinuli su se čelnici FIBA. Sav taj sjaj, a pre svega šou, koji nosi konkurentsko takmičenje, svedeno je na minimum. Samim tim su i klubovi unutar takmičenja „slabiji“ i igrački i finansijski. Naš region je imao pet predstavnika, od kojih je Partizan jedini uspeo da se plasira u plej-of. Ostali? Pa, igrali su, koliku su mogli.
Ne osvrćem se na konkretne uspehe naših (rigonalnih) timova, već na ono što je izazvalo ovakvu podelu košarkaške Evrope. Uslovljavanja FIBA su donekle urodila plodom, u suprotnom…ne smem ni da pomislim.
Zamislite bilo koje reprezentativno takmičenje i da na njemu ne učestvuju neke od trofejnijih nacija, a među njima našla bi se i naša zemlja. Ipak, moralo je pod pritiskom svetske kuće košarke da se popusti. Na žalost, u ovom slučaju nije popustio onaj, pametniji, već primoraniji. Tako da…
Kako se za koji mesec sav taj „cirkus“ završava, zanimljivo će biti sumirati utiske. Verujem da će svima koji daleko doguraju u oba takmičenja, na svakoj pres konferenciji počinjati rečenicom – Da, teška sezona je iza nas…
Žaliće što se nisu ranije razmnišljali o “napuštanju” takmičenja (imali su za to grupnu fazu). Ipak, videli su šta i gde škripi, pa sledeće sezone – Jovo nanovo.
U međuvremenu, igraće se i Evropsko prvenstvo. Više u autobusu koji razvozi igrače od grada do grada, nego na parketu.
Nova košarkaška revolucija je počela. Čekamo posledice.
Naslovna fotografija: espncdn.com
