Aleksić galerija savremene umetnosti u Kragujevcu za kraj godine priredila je izložbu slikara Ducija Jovića pod nazivom „Hvatači snova“, koja će biti dostupna publici sve do 18. decembra 2025. godine.
Izložba predstavlja najnoviju fazu stvaralačke produkcije Ducija Jovića, a postavku potpisuje kustoskinja Nikolina Nikolić. Ciklus „Hvatači snova“ obuhvata radove različitih formata, izvedene na raznovrsnim površinama, potvrđujući umetnikovu prepoznatljivu izražajnost i istraživački pristup.
Sa umetnikom smo razgovarali o njegovom stvaralačkom procesu, odnosu prema snu kao motivu, kao i o razvoju slikarskog izraza koji prati njegovu dosadašnju umetničku praksu.
U mom životnom i stvaralačkom bivstvovanju to prožimanje kolektivnog svesnog i nesvesnog postalo je moj modus vivendi.
Duci Jović
Kako biste vi opisali svoju aktuelnu izložbu „Hvatači snova“?
Izložba „Hvatači snova“ veoma je dinamična u samoj postavci. Zastupljeni su, pored većih i srednjih formata slika, i manji artefakti u vidu crteža i manjih radova na drvetu.
Šta Vas je inspirisalo da ovu izložbu nazovete „Hvatači snova“? Jedan san, više snova ili sama ideja sna kao metafore?
Konkretna inspiracija da ova izložba ponese baš ovakav naziv je jedno platno koje je bilo direktna asocijacija na indijanske hvatače snova koje oni stavljaju u svoje šatore. U dubljem značenju, svaka moja slika može se reći da je jedna zabeležena komunikacija sna i jave, odnosno svesti i podsvesti. San je jedna spona – most između kolektivnog svesnog i nesvesnog. U mom životnom i stvaralačkom bivstvovanju to prožimanje kolektivnog svesnog i nesvesnog postalo je moj modus vivendi. San osvetljava taj okean nesvesnog, hrani i obogaćuje našu svest.
U pitanju je nova produkcija, pa šta je novo u odnosu na izložbu „Askeza“, koja je privukla veliku pažnju prošle godine?
U odnosu na izložbu „Askeza“, izložba „Hvatači snova“ je drugačija u ritmu, slobodnija, ekspresivnija i spontanija u realizaciji. „Askeza“ je bila svedenija i minimalistička u izrazu.
Koristim sva svoja znanja i iskustva stečena tokom više od 35 godina. Ta slojevitost se i oseća i vidi — i direktno i latentno, iz drugog plana, u isto vreme.
Duci Jović
U vašim radovima vidljiv je snažan, impulsivan gest i izražena tekstura. Možete li opisati svoj proces građenja površine? Kojim tehnikama i alatima najčešće postižete taj efekat?
Pozvao bih se na Šumanovića, koji je, na pitanje: „Koji je vaš stil slikanja?“, odgovorio: „Kako znam i umem.“ Koristim sva svoja znanja i iskustva stečena tokom više od 35 godina, kako u pogledu tehnologije slikanja, tako i u pogledu samog razmišljanja o slici. Ta slojevitost se i oseća i vidi – i direktno i latentno, iz drugog plana, u isto vreme.
Aleksić galerija je poznata po podršci savremenim umetnicima koji istražuju ekspresivni i intuitivni pristup. Kako se vaša praksa uklopila u njihov programski okvir?
Apsolutno smo se uklopili u svakom smislu. Svako radi svoj deo posla, uz puno međusobno poštovanje. Svesni smo, što je bitno, da kao tim možemo dosta toga da uradimo. Imamo velike izlagačke planove i u zemlji i u inostranstvu.
Koliko pratite aktuelnu svetsku savremenu scenu i da li postoji neki umetnik na koga biste nam skrenuli pažnju?
Prilično dobro imam uvid u to šta se dešava u svetu. Zanimljiv mi je američki slikar Džordž Kondo (George Condo), koji slika u duhu Pikasa, polukubističkim, satiričnim stilom. Kondo je išao direktno na Pikasa, prošao kroz njega i stvorio svoje slikarstvo, parafrazirajući ga. To je izuzetan primer da ni od čega ne treba bežati prilikom stvaranja, ako si iskren, hrabar i svoj.
Autor fotografija: Slavoljub Radojević
