Izvini, ljubavi nasmejana.
Izvini sto sam vikala. To radim kada sam tužna ili uplašena. Znaš, život me šiba jos od prvih godina, te zbog njegovog večitog smeha meni u lice, naučila sam da svoju tugu ne pokazujem. Da suze čuvam za svoja pusta, četiri zida u kojima ću ogoliti sebe i skinuti zavoje sa svih rana kako bi slobodno vrištale u svojoj patnji. Moja unutrašnjost je osetljiva, ali se spoljašnost brani od sveta ružinim trnjem. Grebem svakog ko mi priđe – dopuštam da ostanu samo oni o koje se trn slomi. Ostaju oni kroz čije vene teče jačina. Ti si jak, zato oprosti što rekoh da si kukavica. Ja sam ta koja drhti od nemoći i što psuje život –ne ti. Živiš ovaj život onako kako ti se nameće, ja mu se opirem. Ne želim da se predam bez borbe tom lakrdijašu, što prezire sreću, te meša tugu u sve. Tuga, to je as u rukavu života. Pljujem vam ja na sve to!
Ne pamtim kada sam se više smejala uz neku osobu. Ne znam kada sam zadnji put osetila da ponovo mogu biti bezbrižno dete, pre tebe. Ni slutila nisam da je moguće, u ovom ludom svetu današnjice, pronaći nekog kome je sasvim dovoljno za sreću ležati, uspavati se i disati kraj nekog. Ko bira dvoje u osami, čuva ljubav od radoznalih pogleda i ko sa radošću ljubi ono što najviše mrzim na svom telu.
Izvini što sam rekla da si kamen, jer sam ja mnogo gora. Neprobojna, ponosna i gorda. Bežala sam od tebe, tvog načina ljubav i želje. Bednija od kukavice, trčala sam dalje od tebe, skrivala se, a uvek bih nešto zahtevala. Postavljala ultmatume. Obraze na koje stavljaš ruke – nemam. Usne koje ljubiš isprljane su lošim rečima. Ti si se najviše o moje trnje ogrebao, a još uvek stojiš kraj mene.
Rekla bih da konačno neke stvari razumem.
Tvoja ljubav nosi ime ćutnje, tišine i svetosti. Moja je bes, buka i nemir. Nespojivo je našlo svoj put u spajanju – sada znam zašto je sudbina kivna. Lepši smo od nje. Vatra i voda, nebo i zemlja, crno i belo daju ono što istovetno nikada neće moći. Tvoj oprost tražim, jer sam bezdušno rekla da ličiš na njega. Istina je da se tvojih leđa nisam nagledala. Ti ponosno stojiš kraj mene, trpiš sve ženske ćudi i večita nerapoloženja. Ostaješ miran i stabilan na moju večitu oluju i bes. Tako žarko sam želela da vidim kako odlaziš , da sam ostala slepa na tvoj ostanak i podršku.
Sada, kada je sve neizvesno i nepregledno, gotovo otuđeno, želim da ti kažem da me imaš. Volimo samo kada taj osećaj pružamo i samo tada možemo iskusiti punoću i ispunjenost davanja. Tada možemo biti voljeni. Okolnosti se bojim, tebe više ne. Ne plašim se tvoje ljubavi, sada je najjače želim, iako postoji mogućnost da budeš daleko od mene. Želim da koračam sa tobom, iako je lakše i bezbolnije sada otići kada se ničega neću sećati. Ali, šta je čovek bez uspomena? Ništavno biće.
Za ljubav je potrebna hrabrost, te odbijam više da igram ulogu slabića. Imaću hrabrosti da te najlepše volim, da ti se urežem u mislima i iscrtam na koži, dok ne odeš. Dok te ima, dok postojiš – da bude i mene. Voleću te svojom podrškom, osmehom i ako jednog dana moram da te pustim da odeš, učiniću to srećna znajući da sam ti se zauvek dala. Niko te neće lepše voleti na odlasku, niti radosnije čekati pri povratku.
Ti si član moje porodice, krv mog mesa, ime pomenuto u molitvama i dete koje najbrižnije čuvam. Oprosti. Kada me dotakneš, ovog puta ti se prepuštam. Neću tražiti ništa. Bez obećanja, planova i snova. Hoću samo da traje.
Želim da svakog dana proživimo čitav život do običnog jutra, do prve zore. Želim da prevarimo vreme i sudbinu. Želim da ti pokažem sve načine na koje ću te voleti. “
“I’ll be your dream
I’ ll be your wish I’ll be your fantasy
I’ ll be your hope I’ll be your love
Be everything that you need”
Izvor naslovne fotografije: telerama.fr