U okviru saradnje sa renomiranim stručnim skupom Mokrogorske škole menadžmenta – Vivaldi Forumom, koji se uspešno održava već 15 godina, Fondacija Novak Đoković je po treći put ove godine, u jesenjem izdanju posvećenom temi važnosti stručnog raspolaganja ljudskim resursima, organizovala panel svog programa „Putem šampiona“.
Počasni gost ovog izdanja bio je naš proslavljeni bivši košarkaški reprezentativac Duško Savanović, ambasador Evrolige, prvotimac nekih od vodećih evropskih klubova, član UO Skijaškog saveza Srbije i osnivač Košarkaške akademije „Vojvoda“ – istinski ambasador intelektualnih, porodičnih i iskonskih sportskih vrednosti.
Program „Putem šampiona“ ustanovljen je pre pet godina, sa ciljem negovanja ljubavi prema sportu kod dece, isticanja važnosti fizičke aktivnosti i treniranja za njihovo pravilno i zdravo odrastanje, ali i odgovornosti i pravilnog odnosa roditelja i trenera koji decu vode kroz najdelikatniju fazu života u procesu sazrevanja u zdrave članove društva. Autorka programa je Ana Jovanović, nekadašnja Fed kup reprezentativka Srbije, koja je i ovog puta uspešno moderirala panel sa Duškom Savanovićem.
U komentaru na njegov već čuveni citat – „Hrabrost je pitanje stila u momentima kada ste potpuno nemoćni“, Savanović ističe da je obrazovno samounapređivanje sportista veoma važno, još i zbog toga što veliki broj njih nema dovoljno vremena da se tome posveti na pravi način.
„To puno zavisi i od okolnosti u kojima je sportista odrastao, kao i od karakternih osobina, kao što su znatiželja i motivacija za učenjem i saznavanjem. Imao sam sreću da potičem iz takve porodice, ali i da imam trenere koji su razumeli tu potrebu s moje strane. Nažalost, bavljenje sportom često može da se tiče samo uskog spektra aktivnosti – a kad nastupi uspeh i slava, mnogi nemaju potrebna znanja da to stave u pravi životni kontekst“, dodaje on.
Sport je samo jedan deo života – jer to su i porodica, prijatelji, raznovrsna svakodnevica. To mnogi ne prepoznaju, već se u potpunosti predaju sportskoj karijeri. Kao otac dve ćerke, koji je i tokom svoje profesionalne karijere u potpunosti učestvovao u njihovom odrastanju, Savanović kaže:
„Meni je jedan od glavnih životnih ciljeva bio da postanem roditelj, i bilo mi je nemoguće da između treninga nemam volje i snage da provodim aktivno vreme sa mojom decom i učim ih raznim stvarima od životne važnosti. Kod mladih ljudi ume da se desi to da im se posao ‘osladi’ do te mere da zanemare porodicu, a to je strašna greška – jer posao treba oblikovati prema potrebama porodice, a ne obrnuto.“
Sport za decu u Srbiji je izuzetno važan da bi nadomestio nedostatke u savremenom načinu života, smatra Savanović, te upozorava:
„Po nekim istraživanjima Olimpijskog komiteta, zaključci su potpuno suprotni od onoga što se često čuje u našem društvu: Srbija nije sportska nacija, a nije ni bila. Prave sportske nacije su one u kojima se većina stanovništva bavi rekreativnim sportom. Kvalitet života se ogleda u bavljenju sportom, svojim telom – i to je ono što deci treba usaditi u odnos prema sportu.“
On dodaje da je kod nas uticaj roditelja na decu u sportu izuzetno značajan, ali često ne i pozitivan:
„Česta je pojava da se kod nas na sport gleda kao na rešenje problema, gde roditelji vide priliku da se kroz sportske uspehe njihove dece „otplate krediti“ , a da se u manjoj meri sport vidi kao preduslov za zdrav način života. Roditelji su često kontradiktorni u svojim stavovima i izjavama, iz kojih se oseća želja za kontrolom i ostvarenjem ciljeva koji su suprotni slobodi i uživanju u sportu za svoju decu. Povrh toga, u našoj košarci je akcenat na rivalitetu – kroz postojanje enormno velikog broja klubova, a samim time i utakmica. Sada se na to nadovezala i mogućnost upisa i takmičenja za koledže u SAD, za šta oni odnedavno plaćaju deci, odnosno porodicama.“
Savanović smatra da se važnost obrazovanja u procesu sazrevanja mladih sportista u velikoj meri potcenjuje:
„Uzrečica – „Gladan sitom ne veruje“, dobro opisuje taj odnos. Mnogi nisu spremni da veruju savetima profesora i trenera, a pogotovo bivših uspešnih profesionalnih sportista, jer im se to čini kao licemerje sa pozicije uspeha i priznatosti. U tom smislu, teško je isticati važnost obrazovanja za zdrav život dece i njihovo pravilno odrastanje u kvalitetne ljude, jer se imperativu uspeha daje primarni značaj.“
U odgovoru na pitanje kako sagledava proces nastajanja šampiona, kao i da li su uspeh, novac i slava opravdani karijerni ciljevi, Savanović kaže:
„Uspeh ne sme da ima jedinstvenu definiciju, da bude podložan kategorizaciji. Po meni je uspeh kada neko dostigne svoj maksimum, što ponekad nije lako prepoznati jer se tu „meša“ ego, deo vaše ličnosti koji stalno raste kroz život. Meni je ostvarenje sna bilo nastupati za reprezentaciju, nešto što je ujedno bilo i realno ostvarivo“, napominje Savanović, evocirajući razgovore sa svojim velikim prijateljem, pokojnim muzičarem Dragoljubom Đuričićem.
„Došli smo do zaključka da je želja za stalnim uspehom jedna vrsta kompleksa, koji nije nužno negativna pojava. Iako sam ostvarenju svojih ciljeva posvetio izuzetno puno vremena, uz razna druga profesionalna odricanja i ulaganja, kontrolisao sam svoju karijeru, gde je porodica bila moj glavni cilj. Ambicija kao vodilja neće dati nikakve trajne rezultate i stvoriti uspehe ako kod sportiste, ili bilo koje druge profesije, ne postoji disciplina, kao kategorija od presudnog značaja“, jasan je on.
Na komentar Ane Jovanović da sportisti posle karijere često beleže poslovne uspehe sa rukovodećih pozicija, jer su kroz sport stekli te sposobnosti, Savanović se nadovezao sa svojim zapažanjima:
„Svaki sportista je izvešten u tome da vodi računa o svom fizičkom i mentalnom stanju, a to je nalik tome da se uspešno vodi biznis, gde svako od njih, bilo u pojedinačnom ili timskom sportu, predstavlja „firmu u malom“. Komunikacijske sposobnosti, razumevanje međuljudskih razlika i odnosa i snalažljivost iz timskih sportova su izuzetno važne u vođenju firme i dolaženju do pravih rešenja, a sve se to sublimira svakog dana u sportskom, odnosno poslovnom životu.“
Za kraj, na temu uloge veštačke inteligencije i tehnologije u sportu, sagovornici ističu da je važno prepoznati granice do kojih je njena primena pozitivna i paziti da se one ne pređu.
„Razni vidovi tehnologije unapredili su proces presuđivanja u brojnim sportovima, ali bi trebalo voditi računa da se ne izgubi ljudski faktor i da sport ostane sport , jer to celoj slici daje pravu draž. Danas sport pati od hiperprodukcije događaja i takmičenja koja stvara opasnost da ga učini dosadnim. U našoj zemlji se nekad živelo za derbije, a prošle sezone ih je bilo čak 14. Trenutna nastojanja su da se sport učini zanimljivijim za gledaoce, jer da nema gledalaca ne bi se ni igrao“, zaključuje Duško Savanović u razgovoru sa Anom Jovanović na panelu „Putem šampiona“ na Vivaldi Forumu.
Celi razgovor sa Duškom možete poslušati ovde:
Program „Putem šampiona“ Fondacije Novak Đoković nastavlja se i u 2025. godini, te će i u narednim izdanjima predstavljati izuzetne govornike i stručnjake iz oblasti sporta, sportske psihologije, medicine, nutricionizma i srodnih naučnih disciplina iz Srbije i inostranstva.
