– Hej, je l’ znaš da se X udaje?
– Vidi, Y se oženio?
– Z već ima dvoje dece.
X, Y i Z u epizodu – ženidbe i udadbe u generaciji.
Na putu od kuće do prodavnice srećem Lj. U srodstvu smo. Volim da sretnem Lj, volim i da je zagrlim kad se sretnemo. Uvek se pitamo za zdravlje i kako se kotrlja u životu. Kažem joj da idem na proslavu veridbe. Lj pogleda u svoje cipele pa u mene i reče: ”Da te pita Nina nešto. Kada ćete ti i ona moja dvojica(sinovi) da nas obradujete veridbama, vreme vam je?”
Na ovo i slična pitanja odgovaram sa – neću još. Kažem da ima vremena, da treba još mnogo posla da završim i da, ruku na srce, nigde ne žurim. Džabe, ne pije vodu.
Biti deo velike familije je bogatstvo (uglavnom). Čini mi se da mi je veći deo detinjstva prošao u svakolikim ispraćajma u vojsku, veridbama i svadbama. Volela sam ta opštenarodna veselja. Divila sam se lepoti neveste i uživala u običajima koji mladencima (pitam se zašto) nisu bili zanimljivi. Svi su delovali odraslo i spremno, a meni ni na kraj pameti da će taj famozni – red na nas tako brzo da dođe.
Talas prvi:
Uveliko sam zaglibila u muke studentske kada su me roditelji obavestili da je prvi među nama (blizak rod i generacijski meni najbliži) rešio da se oženi. Bila sam zbunjena. Okupirana novim načinom života, mislila sam da je i te kako rano da neko ko je tek prešao dvadesetu postane muž, a uskoro i otac. No, ko sam ja da mislim. Vest je svakako spadala u kategoriju radosnih.
Prošla je od tada čitava decenija i premda je između nas samo deset meseci starosne razlike u životu nas deli činjenica velika kao planina – on je zasnovao porodicu.
Talas drugi:
‘Udajem se’, rekla je staloženo, ali sa takvom radošću u očima da mi je cela snaga zadrhtala.
Nedugo zatim, i mogla bih da se zakunem, N. je bila najlepša mlada na svetu tog oktobra, a njeno (njihovo) venčanje jedno od onih za koje osnovano tvrdim da su kao iz bajke.
Nakon i između prvog i drugog talasa (za mene najznačajnijih) smenjivali su se periodi manjih svadbenih valova koji su mi potvrdili dve stvari:
- Moje emocije prosto obožavaju i rado praktikuju nudizam na ovakvim prigodama. Ljubav, priča o zajedništvu, muzika i malo rakije ogoljuju moj sentiment do nivoa suza, lupanje srca i ježenja kože
2. Da, sve je to magično, ali ja i dalje stojim postojano kano klisurine sa druge strane ceremonije, nepokolebivo zadovoljna svojom ulogom gošće.
Da se razumemo, imam ja viziju/sliku/zamisao koja otprilike izgleda ovako: četvoro dece, mala kuća, veliko dvorište, voćnjak, pas i bračni drug. Um to lepo kreira, ali čula ne osećaju. Ja TRENUTNO ne osećam. Ne osećam potrebu, ne osećam želju ni sposobnost, a kamoli spremnost da krenem tim putem. Ne znam da li ću ikada.
Znate kako, neko jednostavno ne nađe osobu sa kojom želi da se registruje u opštini, neko je nađe pa ipak ne žele da se ne registruju u opštini, neko želi da ostane solo, a neko život u paru zamišlja van okvira društvenih normi i konvencija. Pošteno.
I još nešto – jedno je napraviti živo biće, drugo je roditi ljudsko biće, a sasvim deseto od tog ljudskog bića napraviti čoveka. Da li smo svi kadri (hrabri) za taj posao? Ne. Pošteno.
Sve je u redu dok ne radiš stvari po tuđem redu i radi reda. U redu?
Ljubav je sve! Da li ćete da je parafnete na papir, stavite joj burmu i/ili ćete da je otelotvorite u trećem biću, da je prepovijate, držite za ruku i jednog dana odvedete u školu – na vama je; ili ćete biti dvoje bez prethodno navedenog, ali ćete opet biti sve, a možda…možda ćete želeti nešto sasvim treće.
Samo vas molimo, koliko god da vas je na broju, ne zaboravite na ljubav, jer ljubav je SVE.
Izvor naslovne fotografije: decowizards.xyz