Sećaš li se
mojih reči jednog popodneva
da biti balerina
je najlepši vid umetnosti
koju čovek stvori.
Rekla sam ti
da toliko želim
da pokušam
da moji pokreti
moja pojava
budu nekome umetnost.
Rekao si mi da
pričam budalaštine.
Trošim vreme na reči.
Ko još sa petnaest
ima takve snove.
Ali opet nisi shvatio.
Po ko zna koji put.
Sa tobom sam ostala neshvaćena.
Biti balerina
za mene je značilo
biti slobodna kao
ptica raširenih krila.
Pozornica bi mi
mogla biti kao drugi dom.
Ostavljala bih sebe tu.
Svaku emociju bih
prenela kroz pokrete.
Sećaš li se
Kada je moja soba bila
jedina pozornica
na kojoj sam bila
a ti
jedini gledalac.
Pravila sam neuspešne
piruete ispred tebe.
Sa ponosom sam ih
predstavljala tebi.
Očekivala da čujem
“Stvarno imaš potencijala”
iako ga nemam.
Nimalo
ni jednu trunku.
Ali sam čula
“Mani se toga sada”
dok si ostavljao
nevoljni poljubac na obraz
time si mi poručio da je naša
razlika u umovima jako velika.
Ali ti jednu stvar
i dalje ne shvataš.
Koliko god ja bila
balerina u svoja četiri zida
ti sebe takvog pokazuješ svima.
Ja lako mogu postati bolja
ako želim.
Ti bolji čovek postati nećeš.
Autor: Denira Hodžić
