Aysel Küçüksu je bugarska filmska autorka turskog porekla. Živi u Danskoj, gde je izgradila svoje profesionalne kapacitete kroz praktične edukacije, poput četrdesetosmočasovne filmske škole u okviru Filmværket i programa Søndagsfilmskolen Danskog filmskog instituta.
Njen kratki dokumentarni film „Pisma“ osvojio je Nagradu za najbolju režiju u programu kratkog dokumentarnog filma Filmskog festivala Cine Paris, a na 31. Sarajevo Film Festivalu prikazuje se u Takmičarskom programu – dokumentarni film.
Kako je nastala ideja za ovaj film? Pronašli ste zaboravljena pisma ili vas je nešto podsetilo na njih?
Dugo sam želela da snimim film koji je ogoljen do srži. Onda mi je u misli nadošlo primalno sećanje na razmenu pisama s majkom pre deset godina i zanimalo me kakav bi bio osećaj da ih ponovo pročitamo jedna drugoj. Mislila sam da bi bilo posebno i jedinstveno to što bismo, za razliku od uobičajenog načina čitanja primljenih pisama, mogle pročitati pisma koja smo poslala pre toliko vremena. Dakle, u određenom smislu, svaka od nas bi se suočila sa svojim prošlim ja. Činilo mi se da je to prilika za izazivanje one vrste ranjivosti koja dokumentarne snimke čini svetim, pa sam morala pokušati da to zabeležim kamerom.
I vi i majka dirnute ste do suza rečima koje ste, u danima odvojenosti, davno pisale jedna drugoj. Koliko je uzbudljivo bilo čitanje jasnih izraza ljubavi i prisnosti pred kamerom?
Čitanje pisama pred kamerom bilo je zaista dirljivo jer smo čitale jedna drugoj, ali i sebi. Suočila sam se s mladom verzijom sebe, čije stavove više nisam nužno delila. Shvatila sam da sam postala mudrija, ali sam osećala i određeno žaljenje što sam napisala neke od tih reči. Majčin velikodušan odgovor, i tada kada je napisala pismo, a zatim i kada mi ga je naglas pročitala pred kamerom, me je posramio. Kada smo pisma suprotstavile jedno drugom, otkrila sam nove istine o ljubavi, žrtvi i važnosti međugeneracijskog razgovora.
Film ste posvetili svojoj majci i svojoj ćerki. Kako su njih dve reagovale kada su ga pogledale?
Moja majka, nakon što se prvi put gledala na velikom platnu, u šali je primetila da kamera nije tako darežljiva kao ogledalo. Volim njen smisao za humor. Bila je ponosna na mene i dirnuta VHS snimkom koji sam uspela da uključim u film. Moja kćerka je još premala da bi gledala film, ali ja u sebi nosim saznanje da sam stvorila i posvetila joj film nadajući se da će ga i ona pogledati i biti ponosna na mene.
Izvor: Sarajevo Film Festival (sff.ba)
