Pre izvesnog vremena govorio sam o filmu „Mačji krik“, čiji jak trag ostaje u mom sistemu i dan-danas. Scene, nedoumice i borbe glavnih likova još uvek vrte misao i preispituju. Rediteljka filma Sanja Živković, s kojom sa imao prilike da porazgovaram nakon odgledane specijalne projekcije, podarila mi je jedan od najdražih razgovora u mojoj karijeri i otkrila kako je došlo do toga da radi na filmu i kako ga je stvarala.
U svom stvaranju, Sanja je oživela priču dede koji se bori za starateljstvo nad unukom koja je napuštena od strane svojih roditelja zbog Sindroma mačjeg plača s kojim je rođena. Milena, majka deteta, beži od inteziteta tereta koji nosi toksični bračni odnos i novonastali problem sa bebom koju je dobila. Ona odlučuje da sve ostavi iza sebe i iskoristi priliku da ostvari svoje snove. Neprilike koje ima pokriva zvukom koji probija kroz njene over-ear slušalice, utapajući se u muzici koja joj, čini se, jasno otvara odgovore na pitanja šta dalje.
Naziv jedne pesme koja je simbolično odabrana da razjasni trvenja Mileninog lika i pomogne joj da prati svoje snove koji su usmereni ka stvaranju je Replay (Senidah). U tom stilu uplovljavamo u razgovor sa glumicom Andrijanom Đorđević koja je tumačila ulogu Milene…
Muzika je bila jedan od ključnih elemenata za razumevanje Milene. Slušala sam pesme za koje mislim da bi ona slušala i pustila da ta muzika utiče na mene, svesno i nesvesno, dok sam gradila njen svet.
Andrijana Đorđević
Rekao bih da je replay možda ključna reč kada govorimo o „Mačjem kriku“ i da, u tom stilu, moramo „ponavljati numeru“ kako bi se sve više govorilo o pitanjima koje otvara film koji retko koga ostavlja ravnodušnim. Koliko priče kakve nam donosi vaš film zaslužuju da budu ispričane iznova? Zašto su toliko bitne?
Priče o marginalizovanim ljudima koji nemaju priliku da budu saslušani su, naravno, od izuzetne važnosti. One upućuju na ozbiljne društvene probleme, otvaraju prostor za promene, razumevanje, kritike.
Ponavljanje je majka učenja, a da bismo naučili da budemo bolji, moramo iznova da govorimo o problemima koji nas okružuju, što je korak ka tome da nešto po tom pitanju učinimo.
Dok sam te gledao na velikom platnu Dvorane Kulturnog centra Beograda, sve vreme sam razmišljao kako si stvorena za ulogu. Kako je do tebe došla uloga Milene i koliko ti sada znači?
Hvala! Rediteljka Sanja Živković me je gledala u predstavi „Tri zime“, dopalo joj se ono što sam glumački ponudila. Malo pre toga sam snimala dokumentarno-igrani film sa Ivicom Vidanovićem, jednim od producenata Mačjeg krika, koji mi je pomenuo ovu priču i rekao da misli da bi bilo super da dođem na kasting.
Zvali su me u širi krug, prošla sam u uži, tada sam probala dve scene sa Jasminom Geljom koji igra Mileninog oca. Odmah smo kliknuli. Sećam se da sam pred oba kruga kastinga sedela ispred kancelarije i na slušalicama slušala pesme koje me podsećaju na Milenu i na njenu priču.
Ovo mi je prva glavna ženska uloga u autorskom filmu, tako da mi zaista mnogo znači. Imala sam veliki prostor za svoj izraz i ideje, mnogo toga sam naučila od kolega. Jako sam zahvalna što sam imala to zadovoljstvo da budem deo fenomenalne ekipe i ove dirljive, važne priče.
Reč „opravdati“ ne zvuči dobro. Radije bih rekla da sam Milenu odbranila tako što sam je razumela.
Andrijana Đorđević
Koliko i na koji način je muzika bila ključna da prodreš u Milenin lik i srodiš se sa njim?
Muzika jeste bila jedan od ključnih elemenata za razumevanje Milene, pored rada na scenariu, proba, razgovora… Sanja i ja smo se potrudile da izgradimo Milenin svet, između ostalog kroz njenu ljubav prema muzici i njen određeni ukus. Približila sam se tome što sam više mogla. Recimo, kada sam išla negde – do grada, na probu, gde god, slušala sam pesme za koje mislim da bi Milena slušala. Pustila sam da ta muzika utiče na mene (svesno i nesvesno) posle toliko sati slušanja. U tim pesmama sam pronalazila motive koji bi pokretali Milenu i koji se podudaraju sa njenim vrednostima, snovima i perspektivom sveta.
Koju pesmu bi koristila da opišeš svoje iskustvo igranja Milene? Koji je značaj muzike u tvom životu i da li ti je taj momenat nekada pomogao kroz život kao što je i liku koji tumačiš?
Uh, ne mogu da se odlučim za samo jednu pesmu koja bi opisala moje iskustvo u ulozi Milene. Mogu da suzim izbor na par njih: INXS – Never tear us apart, Alice in chains – Down in a hole, Mimi Mercedez ft. Seksi – Daljive Komi, Relja Popović x Devito – Omađijala (pesma koja otvara film i upoznaje publiku sa Milenom).
Jako, jako, jako volim muziku i veoma mi je bitna, samim tim ne samo da mi je pomagala već je sastavni deo čitavog mog života. Nije mi nužno presudan žanr, važno je da me određena pesma pokrene, dirne ili inspiriše. Zavisi od trenutka i od toga šta mi je potrebno da čujem. Na primer sećam se da kada sam išla da polažem prijemni u Novom Sadu, na slušalicama mi je na ripit išao Firestarter Prodigy-ja, to mi je dalo snagu i samopouzdanje.
Koliko ti je Milenina odluka da napusti svoje dete i porodicu bila jasna? Kažu se da glumac vernije igra svoji ulogu ukoliko nađe način da je opravda. Da li i kako si ti opravdala Milenu?
Bila mi je jasna njena odluka, iako je lako osuditi je na prvi pogled. Do takve odluke su je dovele sve okolnosti u kojima se ona nalazi, koje je prevazilaze. Ima mnogo faktora koji su je doveli do toga, jedan od najvažnijih su okolina, društvo i sistem koji ne pružaju adekvatnu pomoć i podršku u tako teškom trenutku.
Sada mi ta reč „opravdati“ ne zvuči dobro, jer nemam šta ja nju da opravdavam; ona je uradila onako kako je najbolje znala u tom trenutku. Radije bih rekla da se nadam da sam je odbranila time što sam stala na njenu stranu i što sam je razumela.
Naučila sam – pričaj kada ti nije dobro. Možda deluje banalno, ali često znamo da iz različitih razloga zakopavamo u sebi stvari koje se gomilaju.
Andrijana Đorđević
Razumevanje je najčešće stvar koja čoveku pomaže da nađe odgovore i izbegne da probleme čini težim nego što već jesu. Koji je tvoj proces upoznavanja i razumevanja likova koji nose teške priče?
Prvo čitam scenario/tekst po nekoliko puta – koliko mi se traži da čitam, usput pišem beleške onoga što mi se čini da je važno i na šta treba da obratim pažnju. Istražim sve što mogu o toj temi, preko interneta, razgovora sa ljudima itd. Zatim ponovo čitam sa novim saznanjima. Saosećanje se prirodno javi u nekom trenutku. Mnogo volim produktivne probe, tu se uspostavlja zajednički jezik sa ekipom. Na snimanju se trudim i dopuštam da me vodi sve što sam saznala/namaštala o temi i ulozi.
Film je inspirisan istinitom pričom. Kakva je odgovornost igrati takvu ulogu i koliko ti je bilo bitno da je doneseš na pravi način?
Odgovornost je velika. Svaka uloga sa sobom nosi veliku odgovornost, ali ovo je bilo nešto posebno zbog teme i zbog znanja da će ljudi čija je priča inspiracija za film pogledati isti na velikom ekranu. Svi iz ekipe smo ovom filmu prišli spremno i sa puno ljubavi i poštovanja.
Koliko danas znaš o devojci čiji si lik tumačila? Koliko ti je njena priča pouka i šta si naučila od nje?
Ne znam mnogo, ali veoma bih volela da je upoznam. U prvobitnom scenariu lik Milene nije bio do kraja razvijen, predstavljena je kao devojka koja je napustila svoje novorođenče, pa smo Sanja i ja išle dalje, gradile njen svet, vrednosti, ciljeve, kontradiktornosti… Tako da devojka koja je bila inspiracija za lik Milene i Milena nisu iste. U svakom slučaju, jako bih volela da pogleda film ako još nije i u isto vreme se jako plašim toga.
Naučila sam – pričaj kada ti nije dobro. Možda deluje banalno, ali u praksi često znamo da iz različitih razloga zakopavamo u sebi stvari koje se gomilaju.
Značilo je da imam priliku da budem deo priče kojom je bavio jedan od najvećih jugoslovenskih autora. Prekretnica je u tome što sam se oslobodila straha i naučila da slobodno verujem sebi, svom radu i intuiciji.
Andrijana Đorđević
Film je rađen po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića. Koliko je taj momenat značio i da li ga doživljavaš kao svojevrsnu prekretnicu na svom profesionalnom putu?
Značio je mnogo, imam priliku da budem deo priče kojom je bavio jedan od najvećih jugoslovenskih autora. Osećam se veoma počastvovano.
Prekretnica je u smislu da sam se oslobodila neke vrste straha i naučila sam da slobodno mogu da verujem sebi, svom radu i intuiciji. Sada to nosim sa sobom šta god da radim.
Snimali ste u Požarevcu, a u Kragujevcu se ova priča odvija i dan-danas. Koliko lokacije čine priču i kakvo ti je iskustvo bilo da igraš na ito tako autentičnoj lokaciji sa lokalnim naturščicima, koji dodatno pridodaju realističnosti same priče?
U Požarevcu nam je bilo divno, uživali smo. Svi Požarevljanke i Požarevljani koji su učestvovali u nastajanju ovog filma su predivni ljudi, uvek radosni i otvoreni. Lokacija, pored drugih elemenata, određuje atmosferu filma i stavlja radnju u specifičan društveni, kulturološki i ambijentalni kontekst.
Koliko ti je momenat igranja jedne odlučne žene, pod rediteljskom palicom isto tako odlučne Sanje Živković, značio? Da li potencijalno vidiš sebe u nekom od njenih budućih projekata, a gde možemo još da te gledamo ovih dana i u skorijoj budućnosti?
Bilo mi je fantastično u procesu sa Sanjom, dobro se razumemo, pružila mi je sigurnost i slobodu za ispoljavanje sopstvenog izraza. Vodila nas je fenomenalno, glumcima prilazi iz ljubavi i zadovoljstva, što je bilo sjajno iskustvo.
Ja se nadam i volela bih da ponovo radimo zajedno, ako za to bude prilike!
Igram u trećoj sezoni serije „12. reči“, sedmoj sezoni „Ubice mog oca“, kao i u serijama „Apsolutnih 100“ i „Kazna za greh“ koja je trenutno u montaži.
Treba govoriti o problemima i tražiti pomoć.
Andrijana Đorđević
Šta bi poručila Mileni, a šta devojkama koje se danas suočavaju sa teškim izazovima?
Nezgodno pitanje.
Imam osećaj da sam poručila šta je bilo do mene i šta sam mogla kroz sam film, da je to potpunije nego bilo šta što bih mogla ovde da napišem. Možda bih sve sažela u to da treba govoriti o problemima, tražiti pomoć, i da svi zaslužuju razumevanje.
Mene je vaš film naterao da se zapitam i otvorim oči za ozbiljne borbe koje nas okružuju. Koji su najznačajniji filmovi koji su tebe doveli u slično stanje?
Ima ih mnogo, ali eto sada neka to budu „Melancholia“ (Lars von Trier), „The Florida Project“ (Sean Baker), „Fish Tank“ (Andrea Arnold), „Klopka“ (Srdan Golubović)… Dodala bih i predstavu „Tiho tiše“ (Ana Janković) u kojoj imam zadovoljstvo da igram, kao i predstavu i knjigu „Mi deca sa stanice ZOO“ (Kristijana F.)
Krenuli smo sa muzikom, pa da i sa njome završimo. U stilu prethodnog pitanja, koji je tracklist koji bi preporučila ljudima koji se bore sa izazovima svakodnevice?
Evo par predloga za svakodnevne izazove od mene, za svakoga po nešto 🙂
Rosalia – Berghain, AC/DC – „T.N.T.“, Disciplina Kičme – „Ako ti je glasno“, Aurora – „The Seed“, „Power Animals & Native Nights“, Naruto Opening Theme 2, Sajsi MC – „Fux deluxe“, Labrinth – „Mount Everest“, Ca7riel & Paco Amoroso – „La que puede, puede“.
Autor naslovne fotografije: Darko Duckin;
Obrada: Vajb
