-Gospođice, Vi se vraćate u autobus?
-Da!, odgovorila sam hladno.
-U redu, ljubazno je uzvratio. Nisam to primetila, shvatiću naknadno.
Iz autobusa izlaze oni koji su stigli do svoje stanice, sve psujući nas što smo se nabili na vrata. Oni izašli, mi ušli.
„Da li Vam je teška torba?“. Isti čikica, ista ja, drugo pitanje. „Nije“, odgovaram. „A Vama“, pita devojku koja mu je ustupila mesto i od tog trenutka stoji pored mene. „Nije, nije“, ona uz osmeh uzvraća.
I tako mi o torbama, a autobus je stigao do naredne stanice. Oglašava se automat – Sledeće stajalište – Agostina Neta.
„Sila je bio taj Agostinjo“, kaže čikica i promeni temu. „Današnja mladež ne zna ko je on, a pogle’ koliko ih je sišlo na ovoj stanici. Da li se, ikad, iko zapita po čemu su ti ljudi toliko značajni pa su ulice dobile nazive po njima? Ništa ih ne interesuje”. Devojka i ja, prećutno, uz ljubazno klimanje glavom i smešak potvrđujemo ovu sumnju, a onda se začu: „Da, u pravu ste“, kaže devojka koja je sedela pored čikice. Njeno „Da“ kao okidač. Čikica je mogao da nastavi: „Pa da, ali vidite, kod nas postoje ulice koje nose imena ljudi koji nisu postojali. Recimo car Lazar i carica Milica. Dobro, oni jesu postojali, ali nisu nosili te titule. Pa kad se samo setim, nekada su skoro sve ulice nosile imena partizanskh heroja. Ima ih i sad, da ne grešim dušu, ali tad’ ih je bilo ihihi!”. Devojka nastavlja da klima glavom i ljubazno odgovara, a ona prva devojka i ja smo već pogledima kroz prozor. Čikica ne posustaje. U rasponu od pet-šest stanica dao je kratku analizu Nemanjića, Drugog svetskog rata i 90-ih. Primećujem, sa strane se već čuje uzdisanje putnika i poneko kolutanje očima, uz povremeno okretanje glave da bi se utvrdilo iz kog dela autobusa dopire čas istorije. Nije im do toga.
Opet automat – Sledeće stajalište…
-Je l’ možete malo da se pomerite?
-Ja bih, ali OVA ispred mene neće da se pomeri.
-Meni nešto kažete?
-Da tebi, skloni se!
-E baš neću!
-Uh mnogo si opasna.
-Nisam ja opasna, ja sam samo ušla pre Vas i ima da stojim gde hoću, a Vi gde ima mesta.
-A vidim i pametna si.
-E to jesam, u odnosu na Vas sigurno!
-Sram te bilo!
-Izvinite gospođo, nije mi stalo do Vašeg mišljenja.
-Ni meni do tvog.
-Strašno.
-Strašno.
Eto dragi moji, beše to lep dijalog, skoro pa za lektiru. Ustvari, ovo i jeste za knjigu, onu o lepom ponašanju, ali za rubriku NE, NIKAKO.
Znate šta je zanimljivo? Ljudi na ovo nisu reagovali. Sećate se, dok je čikica pričao, šta više pametne stvari, ljudi su uzdisali, a kada su ove dve, nazovimo ih dame, započele krajnje neugodnu diskusiju, niko ni da trepne. To nam je normalno. Tužno.
Strasti su se utišale, a začuo se poznat glas. Opet čikica, ali ovoga puta ne polemiše o istorijskim činjenicama, već priča sa nekim preko telefona i to na nemačkom. Bilo je baš lepo slušati. Iako je nepristojno, pokušavala sam da razaznam po koju reč, čisto da bih proverila svoje izvetrelo znanje nemačkog. I mogu vam reći da je sramotno.
Zagledana u prozor pokušavala sam da shvatim gde se nalazim i da uz pomoć bilo kakve prostorne asocijacije zaključim gde treba da izađem. U isto vreme, a u sebi, izvinila sam se čikici što sam nevaspitana, a on fin. Žalosno je što sam njegovu ljubaznost i prijatnost njegove priče spoznala tek kad su se one dve, nazovimo ih opet dame, posvađale, pa sam morala da uvidim razliku.
Automat – Sledeće stajalište…Moja stanica, treba da izađem. Stojim pored vrata i čekam da se na semaforu uključi zeleno svetlo. Okrećem se ka čikici i klimam glavom u znak pozdrava. Razgovor preko telefona i dalje traje. Izlazim iz autobusa i čujem njegov glas, obraća se osobi sa druge strane žice ne sluteći da sam u tom trenutku osetila kao da se obraća meni i kaže ono što mi je toliko potrebno da čujem: „Alles gut, meine Liebe“.
Izvor naslovne fotografije: sdmag.co.uk