Alban Muja je kosovski vizuelni umetnik i filmski stvaralac koji živi između Prištine i Berlina. Videoinstalacijom „Porodični album“, studijom doživljaja iskorenjenosti i identiteta, predstavljao je Kosovo na 58. Venecijanskom bijenalu. Njegov najnoviji kratki dokumentarac „Verujem da me portret spasio“ premijerno je prikazan u programu Forum Expanded ovogodišnjeg Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu, a na 31. Sarajevo Film Festivalu prikazan je u Takmičarskom programu – dokumentarni film, na kom je dobio i Specijalno priznanje.
Prenosimo vam razgovor sa Albanom Mujom o njegovom kratkom dokumentarcu „Verujem da me portret spasio“ i o tome kako umetnost može biti sredstvo preživljavanja u najtežim okolnostima.
Neobična situacija u kojoj je crtačko umeće spasilo jedan život tokom rata desila se vašem ocu. Da li ga je bilo teško nagovoriti da priču staru 25 godina ispriča pred kamerom?
Godinama smo pričali u fragmentima o tim danima, kao da skupljamo krhotine razbijenog ogledala. Uvek sam se bojao da ga ne pitam previše. Njegovu priču sam nosio u sebi. Zamišljao sam mnogo načina da je ispričam, čak sam ga jednom i snimio, davno, ali nikada nisam otišao dalje. Mislim da sam čekao da se njegov glas i moja ideja pronađu. I shvatio sam da bi, ako predugo čekam, njegova sećanja mogla izbledeti, a s tim bi nestalo i poglavlje naše istorije. Činilo se da je pravi trenutak za njega i za mene, posebno danas, kada tako često svedočimo da se glad koristi kao oružje, što su moj otac i njegovi suzatočenici, nažalost, pretrpeli.
Želeo sam ne samo da podelim priču o svom ocu, slikaru koji je bio zatočen tokom rata, već i da otkrijem izvanrednu stvar koja mu je spasila život: čin crtanja. Na tom čudnom i mučnom mestu, jedan komad krede postao je njegov štit, tiho pregovaranje sa sudbinom. Umetnost, u svom najjednostavnijem obliku, postala je njegovo oruđe za preživljavanje. Verujem da umetnost može da čini čuda. To je dokaz ljudske otpornosti, načina na koji kreativnost može da procveta čak i u najtežim uslovima. A ponekad može da dotakne i one za koje verujemo da su nedostižni, čak i one koji drže naš život u svojim rukama.
Bez lica ljudi koji sa zebnjom prate nastanak portreta na školskoj tabli sigurno ne biste postigli ovako snažan efekat strepnje i neizvesnosti. Ko su ti ljudi, da li su zaista bili zatočeni sa vašim ocem
Ovo je bilo jedno od ključnih pitanja koje sam postavio sebi i svom timu, posebno kada sam razmišljao o tome koji medij koristiti i kako prikazati ostale zatvorenike sa mojim ocem u školi koja je bila pretvorena u pritvorski logor. Po njegovoj priči, ostali zatvorenici su ga gledali kako crta u potpunoj tišini, gotovo bez daha, jer je njegov izazov – portret koji je trebalo da napravi – mogao da odredi i njihov opstanak.
Neki od ljudi prikazanih u učionici zaista su bili zatvoreni sa mojim ocem, prvo u školi, a kasnije prebačeni u zatvor. Kako bismo prikazali starosni raspon zatočenih i zlostavljanih muškaraca između 18 i 65 godina, doveli smo i mlade ljude kako bismo rekreirali tu ravnotežu i uhvatili atmosferu straha, neizvesnosti i nade koju je moj otac opisao.
Svi mi koji smo iskusili rat dobro poznajemo osećaj dehumanizacije, poniženja i beznađa. Da li je umetnost u takvim okolnostima ne samo vid tihog, nenasilnog otpora već i jedan od načina da se izdrži i preživi?
Da, apsolutno. U takvim trenucima, umetnost postaje i tihi oblik otpora i oruđe za preživljavanje. Omogućava vam da sačuvate svoju ljudskost i da se nadate da će čak i oni na suprotnoj strani biti dirnuti njome. Umetnost stvara značenje na mestu koje je osmišljeno da ga oduzme. Za mog oca, crtanje nije bio samo čin nade, već i način da se izdrži nezamislivo.
