Sedmi krug pakla za – Nas – “samoubice”

Od prvih dana letenja, kroz galaksiju poroka, postojala je čitava jedna pobunjenička sekta moralističkih, etičkih i tobože zdravorazumskih baba sera & deda sera, koji su jedva čekali da graknu na nekoga od Nas – koji smo razum dekadentno gurali do najdubljih mogućih granica – kako je to jedan jako pogrešan, loš i nezdrav pogled na svet. Svi su oni stereotipno povezivali taj, njima nedovoljno poznat i neistražen svet sa sveopštim propadanjem ljudske ličnosti. Jer ako piješ, ili nešto drugo trpaš u sebe, ti ceš zasigurno jednog dana pući, i tu dalje rasprave nije bilo. Jer, jebaga, tako je zapisano u udžbenicima i brošurama.

Njima je prosto bilo neshvatljivo kako neko može u sebe da unese toliku količinu viskija, vinjaka, rakije, pomešanih sa raznoraznim opijatima, a da sutra bude čio i vedar, oran za nove radne pobede.

Elem, da ne skrećem previše, u prethodna dva, tri meseca – tokom životne golgote – tek upoznata osoba mi je skrenula pažnju jednom opaskom na račun mog života, dok smo oboje stajali za šankom i pili.

“Ti si samoubica”, rekla mi je.
“Otkud ti to?”
“Ubijaš sebe, to ti se u očima vidi”, govorila mi je, pokazajući rukom na čašu viskija koju sam držao.
“Pa i ti piješ, svi oko nas piju, pola sveta šljoka! Što je toliki problem što ja pijem?”, branio sam se.
“Videćeš i sam, starija sam od tebe, znam tvoj tip”, zaćutala je.

Međutim, po ko zna koji put, sedeći na klupici, drugar i ja smo palamudili o težini života koja se svalila na naša nejaka leđa. Tupimo o tome kako ne možemo da razumemo one koji ništa ne rade; trućamo o ovima koji samo kukaju; kenjamo o onima što su obavijeni depresivnom aurom i samosažaljivim plaštom; laprdamo o ovima koji osuđuju druge, a ne čiste u svoju avliju – a, u stvari, obojica nosimo toliko teške bukagije, koje su, iz dana u dan, sve teže i teže, pa se na ovaj čaršijski način praznimo tog besa.

“I onda mi dođu, i kažu: ‘A mnogo piješ, brate!’. Pa kao da je to nisam znao! Volim, bre, da pijem, i ima da pijem dok ne umrem”, odlučno je govorio,”Nek’ se teraju u materinu više! Je l’ sramota reći da volim da se otkinem? E, pa volim!”.

Ruku na srce, jednom ortaku je majka, kada je popio svoju zarađenu crkavicu, rekla interesantnu, pomalo smešnu, a u stvari, jako tužnu činjenicu: “E, šteta, popio si pantalone koje si mogao da kupiš, a fale ti!”. Naravno da smo plakali od smeha kada je on to u kafani prepričavao.

Ali, kada bi krenuli da se preračunavamo, za ovih desetak godina naizgled “party too hard” života, moglo bi se doći do jezivih rezultata, a to je da smo popušili, popili, povukli, potegli, pojeli, progutali i roknuli čitavu jednu fabriku odeće i obuće na Dalekom istoku. A možda i čitav lanac.

Da ne bude on sam, još jedan prijatelj je takođe, kako on kaže, popio jaknu; ovaj drugi čitavu jednu platu spuc’o za veče; a ovaj treći je za samo par sati “dobrog zezanja” u baburu zgurao prosečnu zaradu Srbije; dok je moja malenkost, prošlo leto, za jednu noć, zgromila mukotrpnu ušteđevinu za Adu Bojanu.