Cezare, pišem ti ovo, samo da te obavestim da se ništa nije promenilo od kako se to tebi desilo. Bilo je jednom. I samo tebe je pogodilo.
Čitao sam i učio o tome. Znam. Mislim, pretpostavljam – teško ti je bilo u tom trenutku. Takođe, ovo ti pišem iz razloga jer želim da ti dočaram kako smo mi, postali ti. Zabadaju i u nas. Da, da! Imamo i mi sina Bruta. Više njih.
No, da te ne gušim. Ionako tebe to ne zanima toliko. Ma, uopšte. Dok razmišljam kojim slovima bih ispunio ovaj beli papir, tvoj odgovor već znam, jer je vrlo tipičan – Uživajte, razumem vas.
Mogao bih i ja, dve reči – pismo. Ipak, nekako, to nije tako lako za reći. A tek napisati.
Piši. Odgovori, molim te!
Bilo je to davno, pre nove ere. Tačnije 44. godine, 15. marta u Rimu. Večnom gradu. Čekaj, pa i Beograd je večni grad, zar ne? Zemlja je naša večna? A mi se tako sramno ophodimo prema njoj.
Ne znam, odjednom mi, poput munje, kroz glavu prođe million i jedna stvar. Gledam ove izmorene i namrgođene ljude oko sebe, pa se pitam – čemu li to sve ide? Ko je kriv? Ni vreme, meteorološki, nas neće. Baksuzi, veliki. Čas grane sunce i otopli, čas se smrači i namrgodi popt nas. Odjednom, padne kiša.
Ja? Isto tako. Ne mogu to sebi da objasnim. Izrazi lica se ne menjaju. Osmesi ponekad navrate kad ugledamo dragu nam osobu ili nam nešto ipak krene u životu. Sa tom osobom možda malo i prošetamo, sednemo na kafu. Ili prosto, samo sednemo. U park. Među svet.
Ipak, ustanemo pre nego što smo i seli. Kako? Mokra je klupa, moji ljudi. Sunca u ovo doba godine ima na kašičicu, te kiša vodi glavnu reč u gradu. A ta klupa ne stiže ni da se osuši. Sešćemo mi ponovo. I ko zna gde, i ko zna kad?
Šta mislite da nam jutra počinju drugačije nego obično. Složićete se, kako umorni i nenaspavani opet da ustajemo. Idemo na posao, u školu. Bilo gde… i nigde. Koliko bi svi mi bili rasterećeniji u stvari da je drugačije. Međutim, sanjamo samo da prvog alarma. Možda do petog, desetog, sto šesdeset i osmog. Sve do trenutka kada shvatimo da kasnimo na posao, u školu… i nigde.
Moram Cezare još jednom da te spomenem. Ne zato što si mi drag. A i nisi. Mislim, ne znam, jer ne mogu da sudim o nekome koga sam upoznao na stranicama udžbenika za istoriju. Da si bio imperator, bio si. Ne sporim. Ili su nas tako učili? Ko će ga znati, šta je prava istina? Možda si i ti bio poput nas, “mali” i beznačajan. Verovatno je piscima istorije toliko bilo dosadno da su, baš tebe, okarakterisali kao vođu. Stani! Ako si zaista bio takav kakvog te opisuju, onda mi ličiš na jednog “junaka” iz naše istorije. Živeo je mnogo posle tebe, u novoj eri, borio se sa mnogobrojnim Turcima – sam, golim rukama i govorio istima da ne gaze po drumovima koje je on izorao.
Tako ti je to, moj Cezare. Nisi ti rimski Marko Kraljević. Pa i kako bi, gde ti je Šarac. Da pola piješ ti, a pola njemu daješ.
Ne bih da ti ponavljam, ali… odgovori.
Zapitaćete se, koja je sličnost onih martovski ida i ovih danas? Velika. Ubadali su njega, ubadaju i nas, samo malo diskretnije. Manipulacijom, obmanom i koje kakvim sredstvima navođenja da postanemo telići i blenemo u šarena vrata, dok se oni slade mukom našom. Ma, ne marimo, navikli smo. Ćutimo i trpimo. Naravučenije – Cezar je mrtav, a mi se još uvek koprcamo. Čekamo sina Bruta. A do tad…
Umesto da se „otreznimo“ i malo dublje sagledamo suštinu naše stvarnosti, mi pošto-poto jurcamo da zaokružimo naš život i sudbinu. Samim tim on prelazi u tuđe ruke. Mi više ne odlučujemo.
Na kraju, kad nam se od silnih “neukusnih jela” zavrti u glavi, mi se onda propisno i svom snagom udarimo po istoj, uz pitanje – Budalo, gde si bio pre da razmisliš, pa tek onda da prioneš na posao?
UŽIVAJTE, RAZUMEM VAS.
Naslovna fotografija: YouTube
