Poslednjih godina, budi me buka ljudi i masa tela užurbanih pokreta koja traži svoje mesto u autobusu. Nekad računam uzalud potrošeno vreme svog života u zatvorenoj konzervi na četiri točka, no tako stalno zapadnem u histeriju svojih misli i mašti – kad bih mogla to vreme da dobijem nazad, šta bih radila? Da ne propuštam nešto važno u tom vremenu bačenom na pušenje cigarete na autobuskim stajalištima ili u novim poznanstvima ostvarenim na tom putu? Definitivno nikad neću saznati.
Ono što znam je da tada mislim. Mislim i mislim, nema kraja dubokim razgovorima sa mojim drugim Ja, ali i sa njim, kojem su svi moji razgovori, što sam bliža rodnom gradu, posvećeni. Naročito sada, kada znam da čeka moj dolazak, što samo još više podstiče lepet u mojim grudima.
Naša priča je završena i ne, nema srećnog kraja, niti ga je bilo u naznakama, ali zašto bih ugušila misli, ako je vec želja istisnuta iz mene? Ili ako bi me skeptici napali zašto sam se vezivala za nešto čemu nije prethodio srećan kraj, rekla bih da je bitno voleti. Bitnije od toga gde ćemo nakon toga biti ili kako ćemo se osećati. Uhvati trenutak – moja životna filozofija. Bilo da je loš, dobar, osrednji. Zgrabi ga i učini ga svojim, kako niko ne bi imao vlast nad tobom i tvojim odlukama.
Dok Bet Hart peva kako je u njegovoj čaroliji ispunjavajući moje uši, niz pejzaža promiče mojim očima. Idem putem Paraćina, Boljevca, Zaječara i ne volim tu trasu, jer sam je jednom prošla sa njim. Ali mi se sviđaju misli koje mi se tada javljaju i gorko-slatki ukus koji mi ostavljaju. Sećam se kako sam volela da gledam njegov strog profil i usredsređenost na vožnju i kako sam činila pokvarene trikove kako bih mu preusmerila pažnju. Tada bi me setno pogledao, rekavši da sam dete i uhvatio bi moje lokne zadirkujući me da sam srećna jer voli smeđokose.
“U inat tebi, biću crvenokosa. Znaš? “ – rekla bih mu tad, smejući se njegovom strogom pogledu.
Volela sam i njegove oči. Objedinjavale su nebeska prostranstva i plavetnilo mora, ali su različito sijale shodno njegovom raspoloženju. Najviše sam volela buru u njegovom pogledu i uvek sam je izazivala, jer bi u meni izazivala strahopoštovanje. Drhtiš pred nečim što ti je sveto, a on je meni bio svet.
Pogledi znaju da miluju, vole, a mene je njegov sprečavao od mojih detinjastih gluposti i izazivao moj osmeh. Plave, ledene varnice iz njegovih očiju, kojih se živo sećam, i sada me sprečavaju da pustim drugim osobama da mi priđu bliže. Tada sam znala čija sam. Moje telo je znalo kome pripada. Plesali smo sve što dva tela mogu otplesati i zajedno mrzeli frazu “voleću te do Meseca i nazad”, jer ograničava i određuje nas.
“Volim te sad, a živim te sutra. To je naša stvar.” – uvek bi mi rekao.
I jedino što sam tada znala je da naslonim glavu na njegovo rame i pustim ga da provlači prste kroz moju kosu, za koju bi govorio da ostavlja zlatni sjaj na njegovom telu i da to namerno radim da znaju da je moj. Tada nisam ni razmišljala o pripadnosti, već volela slobodno, iskreno i čisto. Punim srcem. Nisam ni razmišljala o njegovim rečima, jer su me zbunjivale. Ja sam volela sad i juče. I sutra ću. Zato nisam tome ni pridavala značaja. A, trebalo je.
Bila sam njegovo Sunce koje svakog jutra treba što jače da zasija i zvezda koja bi mu noću osvetljavala put, pokazujući mu gde sam. Bila sam Marica koja ostavlja mrve hleba da nađe svoj put do mene i zle veštice. Da me spasi.
Ali on nije znao, kao što ni sada ne zna, kako se spašava. Kako se ne odlazi od osobe koja ti greje život. Ne zna za borbu i hrabrost, ne zna za svoj put i svoje odluke. Crkva kojoj sam se molila nije odolila rušenju. Nije više bio svet.
Znao je da mi kaže da bacim cigaretu jer šteti mom zdravlju, ali nije mi rekao kako da izbacim njega i sva sećanja koja kroz dim cigarete vidim. Sprečavao me je da pijem vino, jer sam ja vino koje on pije. Meni je i sada suvo grlo, jer sam ga žedna.
“Za tebe je ona pesma ‘Voli te tvoja zver’, znaš? Jer ja jesam zver i želim te, ali zveri kidaju.” – jednom prilikom mi je rekao. Bio je u pravu, ali ja nisam ništa manja zver od njega.
“Onda budi vuk. Tako da, gde god zavijao, ja ću te čuti i odgovoriti. Bar ako me iskidaš, da iskidam i ja tebe, pa ćemo se traziti u planinama, u samoći i prošlim danima. Bar ćemo u zvuku biti zajedno.”
Smejali smo se tih dana našim beskrajnim razgovorima, prljavoj mašti i nedovršenim mislima. Nismo znali da će to ipak na kraju biti naši totemi.
Ali, ja sam svoja. Vučica bez vuka. Izlazim iz autobusa i dok čekam taksi, palim još jednu cigaretu, razmišljajući kako me moj vuk ipak zove, inače ne bih stalno mislila na njega prilikom dolaska. Ta misao mi razvlači usne u osmeh, znajući da bi se sa mnom složio i da bi me pogledao luckastim pogledom, rekavši : “Sve znaš. Nije za tebe novinarstvo, politika je tvoj zov.”
Čekajući taksi, dok balansiram teškim koferom, spada mi torba i iz nje ispadaju stvari. Nečije ruke hvataju sadržaj i podižu moje labelo sa asfalta. Došao je vuk. Izbacuje zube, njegovo srce reži na moje, baca mi cigaretu iz usana i gazi je.
– “Još uvek si nespretna i hodajuća katastrofa.”
– “Nije samo to. Crvenokosa sam.”
– “Ja sam voleo boju Zemlje, ali mi ne bi smetao ni crveni plamen koji se dodaje tvojoj vatri.”
– “Smešan si, vuče.”
Vučica zavija u meni, jer me njegov pogled i pojava boli. Ali volim kad mi priča. Upijam svaku promenu na njemu. Gledamo se dugo. Nebo naspram zemlje. Hladnoća naspram nežnosti. I moram da mu kažem da više ne drhtim pred njim. Mislim o njemu, nadajući se da je dobro, ali nije više svetinja. I ne volim ga sad. Ni sutra. Ni juče. Ali ga živim.
“Mi smo i stvoreni da bismo se živeli, ne da bismo se voleli. Rekao sam ti to odavno.” –setno dodaje.
Iako je naša ljubav imala cenu od 250 dinara, poput moje paklice, njegov osmeh me tera da iz pepela i tinjajućeg žara naše ljubavi zapalim još jednu cigaretu. Da bismo izgoreli do kraja.
Da zavijanje prestane kako bi se Vuk i Vučica konačno spustili sa planine.
Izvor fotografija: rebloggy.com, twentiescollective.com