Da li je u pitanju razdvajanje, privremeno ili trajno, zakonski razvod ili kako god ga imenovali, dete to oseća kao promenu u svom životu, urušavanje dotadašnjih svakodnevnih aktivnosti, dešavanja, navika, porodičnih rituala i neretko sebe krivi zbog ove velike promene u svom životu. Što je dete mlađe, to su mu stvari nejasnije, jer za njega je porodica (mama, tata, brat, sestra…) zajednica koja živi “pod istim krovom”. Kako preboleti razvod roditelja? Dete ga nikada u potpunosti ne preboli, samo nauči da živi sa tim… i odrasta.
Poslednjih godina, ova pojava je stekla status epidemije. Znate ono – u subotu se venčali, u ponedeljak razveli. Koliko god da se neko našalio na temu razvoda, više je da se zabrinemo nego da se nasmejemo. Da ne ulazimo sada u razloge i analize, za dete, naročito mlađeg (predškolskog uzrasta) važne su neke činjenice:
Nijedno razdvajanje nije došlo “preko noći”. Bilo je tu najčešće neprijatnih situacija, događaja, optužbi, grubih reči i scena kojima su prisustvovala deca. Čak iako se roditelji trude da se sve to dešava iza zatvorenih vrata, loša energija se oseća svuda, negativne vibracije ispunjavaju prostor i vazduh, te sve više nekada srećan dom to prestaje da bude…
Deca podjednako vole oba roditelja i nemojte ih stavljati u situaciju da staju na jednu stranu, da budu arbitri u vašem odnosu i da manipulišete njima – ko je bolji roditelj, ko je više učinio za dete, a najgore je da se jedno od vas u očima deteta predstavlja kao žrtva, a drugi kao onaj loš. Čak i onda kada stvari postaju sve očiglednije i kada je evidentno da jedan roditelj trpi posledice ponašanja onog drugog, za decu je vrlo bolno i teško da se odluče za jednog od vas, naročito na predškolskom uzrastu. Neretko krive sebe zato što se mama i tata svađaju
Razdvajanje roditelja i cepanje porodice može, što je nažalost češći slučaj, da bude dug i mučan proces. Za to vreme, nastojite da živite bar prividno uobičajeno – odvodite ih u vrtić, školu, na treninge, rođendane… i druge aktivnosti kao i do tada. Pomažite im u svakodnevnim obavezama, podržavajte ih u druženju sa drugarima, posetama rođacima (bake, deke…) Pokažite im da ih volite, više kroz dela nego kroz reči. Grlite vašu decu, igrajte se zajedno, ne budite kruti, dopustite im nešto što im inače ne biste dopustili. Kada prođe akutna kriza, stvari će se polako vraćati na svoje i kockice će već biti posložene, nešto drugačijim redom ali ipak, posložene. Deca su adaptivnija nego što mi mislimo i život se nastavlja.
Dete ne možemo podeliti na dva dela, pa jedan deo mami, a drugi deo tati. Dete ne može imati dva doma. Ono ili ona (ako ih je dvoje, troje…) ostaje da žive sa jednim roditeljem i tu je njihov dom. Odlazak kod drugog roditelja i viđanje sa njim je od neprocenjivog značaja i neophodan za detetovo odrastanje i ceo budući život. Najbolje je da se taj odlazak odvija po utvrđenom rasporedu jer dete, prvenstveno predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, ima potrebu za određenošću. To je period stvaranja i razvijanja bazične sigurnosti, poverenja u odrasle i doslednosti u ponašanju. Nekada će se sigurno desiti i odstupanja od “rasporeda”, neka nepredviđena, neplanirana ili neočekivana situacija, koju će dete uz dobre i pre svega, istinite argumente, razumeti. Sve će vam oprostiti, sem laži!
U procesu i postupku razdvajanja (ako ste iscrpli sve korake i postupke pomirenja i druge šanse) kao i kada je sve gotovo, nemojte lagati. Ne morate ogoliti istinu i teatralno i grubo je saopštiti detetu. Najbolje je reći da više nećete živeti zajedno i da se rastajete, bez velikih reči i patetike jer deca mnogo bolje vide, osećaju i razumeju stvari svojim srcem, intuicijom i umom. Volite ih i pokazujte im to, ljubav u kojoj ste ih stvarali je zalog za njihovo mirno odrastanje i celokupan razvoj.
Sa svojim detetom kvalitetno provodite vreme. Nije toliko važan broj sati i minuta, koliko da to vreme zaista provodite zajedno, prisutni, mislima, srcem i zajedničkim aktivnostima, igri, razgovoru… a posebna napomena roditeljima sa kojima dete ne živi je da – vreme koje provodite zajedno neka bude samo Vaše – to ne isključuje Vaše i detetove rođake i prijatelje, ali Vi ste ipak prioritet! Zar ne?
Autor teksta: Dragana Bijelić, dečiji psiholog