Čekam pedeset šesticu. Završavam telefonski razgovor sa rečenicom – na Čukarici sam, na stanici, idem kući. Dišem duboko. Celzijus je doterao dvadeset sedam stepeni – jun se šepuri. Biće mesta za sedenje u autobusu, gledam na sat, pretpostavljam. Samo za jedno crveno svetlo na semaforu sam udaljena od polaska ka starom gradu. Ulazim – biram sedište odmah do prednjih vrata – otvaram knjigu. Ima nečeg lepog u prvom osećaju vrućine u gradskom prevozu, podjednako koliko ima tuge u prvoj hladnoći, vodi i blatu kada padne prvi sneg. Ima nečeg posebnog u toj jednoj letnjoj noći, svake godine, tada se setim – Hej, pa ja živim u Beogradu. Da, setim se toga svake godine. Ako se setim, znači da ponekad zaboravim. Zaboravljam često, minumum šest meseci u godini. I onda dođe ta neka letnja noć, svake godine, a ja se nekako nađem na nekom putu od nekud, ka nekud, u Beogradu, u nekom gradskom prevozu. I, kao ove noći, postajem svesna – Da sam sa Čukarice krenula ka Paliluli, da mi se u međuvremenu razvukao pogled preko vode Ade Ciganlije, da će na Beogradskom sajmu biti, kaže ona tabla sa pokretnim slovima, mnogo lepih događaja, da mi je nostalgično kada automat najavi – Mostar. Više ne izlazim na stanici ‘Nemanjina’, jer ne idem na Voždovac, sada me mori da li ću, na Zelenjaku, dugo da čekam bus. U stvari, sada to nije važno, Celzijus je doterao dvadeset sedam stepeni.
U stvari, uopšte nije reč o Beogradu. Mogla sam da umesto ‘Beograd’ napišem – Hej, ja živim u Gradu, ali i pre Beograda sam živela u gradu. Beograd je, u ovoj priči, samo tip sa kojim igram asocijacije. Svaki njegov deo me podseti na to da nemam plan.
Znam ljude koji su dugo planirali da se presele u Beograd. Tačno, precizno i do detalja su mi izlagali svoj plan. Ja sam znala šta želim da studiram, a Beograd je bio tehnikalija. Nakon studiranja je bilo onih koji su imali jasan plan da odu iz Beograda i onih koji su isplanirali da u njemu ostanu. Ja sam, ostavši bez plana, otišla iz njega, a onda, potpuno neplanirano, dobila ponudu za posao, u Beogradu, i vratila se – opet, bez plana. Planirala sam selidbu iz jednog stana u drugi nekoliko godina, od proleća do jeseni i tako u krug, a preselila sam se kada mi je bilo kakav plan o selidbi bio van pameti. Kada sam odlučila da promenim posao, isplanirala sam šta bih volela da radim, ali sam pozvana na intervju za drugi posao dok sam se nadala i planirala kako ću da radim posao koji na kraju nisam dobila.
O prijateljstvima da ne govorim. Mada, i suvišno je. Prijateljstva se, i da hoćemo, ne planiraju. A ljubav? E, ona se tek ne planira. Kada mi se prišunjala iza leđa pokušala sam da je izbegnem uz konstataciju – nisam ja to planirala. Tada su mi neke mudre duše rekle da ne planiram, već da se prepustim. Tako sam i uradila.
Divim se ljudima koji, čini se, za sve imaju plan. Ali ima jedna replika, ne mogu da se setim odakle je, koja glasi: ‘Plan je da nema plana’ i ja planiram da je se pridržavam.
Izvor naslovne fotografije: https://pixabay.com