Naiđoh jutros na citat Danila Kiša sa naslovom „Zašto pišem?“:
“Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.
Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.
Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.
Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!”
Logičan nastavak misaonog niza (makar meni logičan) je postavljanje tog pitanja samoj sebi – zašto pišem? – ali, ovog puta, nisam htela da se zaustavim na onom uobičajenom, površnom „hehe pa, eto, volim da pišem“ odgovoru koji obično dajem drugim ljudima.
Ne, zašto ja stvarno pišem?
Prvo što mi pada na pamet: zato što moram.
Ne zavaravam se da sam najbolji pisac kog ćete ikad čitati i da će svet ostati trajno oštećen ako ne bude pročitao neke od mojih redova, ne.
Ovo moranje je druge vrste: to je potreba.
Neispričane priče me svrbe da ih napišem. Upornije su od komaraca leti, i isto toliko dosadne.
Nekad se pravim da nisu tu. Gledam film, perem zube, idem na posao, prepisujem beleške sa predavanja, bacam đubre, nemam ih ni u planu. Ali one ne odustaju.
Sede mi na ramenu, kače mi se za rukav, čekaju me na praznom mestu u trolejbusu, iskaču mi iz frižidera, skaču mi po glavi.
Kažem im da me ostave na miru, da ne želim više da piskaram nego da se bavim nečim ozbiljnijim, ali njih ništa od toga ne zanima. Ne žele da prestanu.
Tako sam vremenom shvatila: nema mi druge nego da pišem.
Veliki deo mojih piskaranja je neobjavljen. Možda će nekad ugledati svetlost dana, možda i neće – nije bitno.
Kao i kad pravim digitalne kolaže ili crtam (još jedna vrsta kolateralne štete moje potrebe da stvaram), ono što na kraju nastane nije toliko bitno kao sam proces stvaranja.
L’art pour l’art, iliti, što bi Amerikanci rekli, doing it for the thrill of it.
Ne znam ni sama koliko sam puta pišući zašla dublje nego što je bilo prijatno, plakala nad tastaturom i išla niz mračnjikav put moje svesti ne znajući kako tačno da se vratim.
“Pa dobro Dunja, zašto onda to radiš?”
Zato što od svih stvari koje mogu da posluže kao ventil, ništa ne može da izdrži sve moje misli i nemire kao papir (bilo pravi, bilo na ekranu kompjutera); ni pred kim ne možeš da budeš tako iskren i otvoren kao ispred praznog, belog papira. On je produžetak tebe, ti si tad i onaj koji govori i onaj koji sluša.
Nije stvar u tome da nemam nikoga na ovome svetu kome mogu da kažem bilo šta – imam nekoliko takvih osoba – ali to su različite stvari, obe potrebne.
Možda je Kiš u pravu, možda se stvarno postaje pisac kao što se postaje davitelj.
Ako i vas proganjaju neiskucane reči, citiraću Bukovskog (nije jedan od onih desetak citata što se stalno vrte po internetu, ne prevrćite očima):
“I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godina napisao sam 250 pesama. I sad osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću sa tim skotom na grbači, ali borio sam se s njim.
I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo. Stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.”
Izvor naslovne fotografije: tumblr.com