Polako ulazimo u završncu 21. izdanja Svetskog fudbalskog prvenstva. Prave bitke za “boginju” tek slede. Četiri najbolja tima turnira Belgija, Francuska, Hrvatska i Engleska izvući će i poslednji atom snage samo da uđu u istoriju.
A istorija je bogata pričama sa Mundijala. Jedna od takvih je i sledeća. Priča o velikim timovima koji su na prvenstvo otišli kao apsolutni favoriti, ali im je sreća okrenula leđa. Dolazili su do završnice, ali im je uvek falilo “ono” malo.
Brazil 1950.
Prvi posleratni Mundijal. Karioke su ujedno bili i domaćini. Tamošnji dnevni list “O Mundo” je pred sam početak odlučujuće utakmice protiv Urugvaja objavio specija’no izdanje posvećeno upravo o brazilskoj reprezentaciji, sa naslovom – “Ovo su svetski šampioni”.
Brazilci predvođeni Ademirom i Zizinjom bez muke su pobeđivali Švedsku i Španiju, ali su izgoreli u silnoj želji da se okite titulom i opravdaju očekivanje nacije. Zbog specifičnog sistema takmičenja gde se nije igrao nok-aut sistem već je formirana finalna grupa, odlučujuća utakmica bila je sa Urusima.
Ovu utakmicu nikako nisu smeli da izgube. Brazil je, 25 minuta pre kraja imao rezultat koji ga je vodio do titule, međutim Urugvajci su uspeli da preokrenu rezultat i čitav Brazil ostave u šoku. Ipak, možda je ovo bio i presedan Kariokama da kasnije postanu petostruki svetski šampioni.
Holandija 1974.
Početak 70-tih godina prošlog veka evropski i svetski fudbal obeležio je holandski Ajaks. Predvođeni Rinusom Mihaelsom, Kopljanici iz Amsterdama vladali su travnatom podlogom, zahvaljujući impresivnoj taktici – totalnom fudbalu.
Upravo, takvu igru pokazala je i holandska reprezentacija na Svetskom kupu 1974. godine. Na klupi Mihaels, a na terenu legedna Johan Krojf. Svojim fudbalom Lale su zadivile čitav svet, ali su onda u finalu naletele na domaćina Nemačku.
Johan Niskens je na samom početku meča sa bele tačke doveo Holanđane u vođstvo, ali su Nemci golovima Brejtnera i Gerda Milera prigrlili trofej svetskog šampiona.
Bez obzira na poraz u finalu, Holadnija je svojom igrom na ovom prvenstvu ostavila neizbrisiv trag u svetskoj fudbalskoj istoriji.
Mađarska 1954.
Ova reprezentacija je samo godinu dana ranije savladala Englesku na Vembliju sa 6-3, pa su Mađare svi videli na tronu pred početak Mundijala u Švajcarskoj 1954.
Predvođeni zvezdom Ferencom Puškašom, Nandorom Hidenkutom i Šandorom Kočišom “magični Mađari” bili su nezaustavljivi. O tome govori i činjenica da su na prva dva uvodna meča turnira dali čak 17 golova, uključujući i pobedu od 8-3 nad Zapadnom Nemačkom.
Da se jedna ekipa ne može dva puta pobediti na istom turniru pokazala je i finalna utakmica. Kao i uvek, po nekom nepisanom pravilu, Nemci “zaostaju” dva gola. Međutim, u poslednjim trenucima meča dolaze do izjednačenja, a zatim i pobede od 3-2.
Portugal 1966.
Portugal je na Mundijal koji se održavao u Engleskoj otišao kao jedan od favorita za trofej Žila Rimea (tadašnji naziv pehara). Inspirisani Benfikinim dvostrukim uzastopnim osvajanjem Kupa šampiona ’61. i ’62. morali su da opravdaju očekivanja zemljaka.
Zvezda ovog tima i turnira svakako je bio Euzebio, besprekorni napadač i strelac najviše golova na Mundijalu 1966.
U grupi su ostvarili sva tri trijumfa. Redom su padali branilac titule Brazil, zatim Mađarska i Bugarska. Onda je Euzebio na meču četvrtfinala protiv Severna Koreje pokazao kakav je igrač, te je sa četiri gola uspeo da preokrene rezultat sa 3-0, na 3-4. Da sve lepo ima kraj pobrinuli su se Englezi, pa su u polufinalu bili bolji od Portugalaca koji su se mogli zadovoljiti trećim mestom nakon pobede nad Sovjetima.
Italija 1990.
Kojeg god Italijana da ste tada upitali ko će biti novi svetski šampion, svaki bi kao iz topa odgovorio – Italija. Slična situacija stvorena je u javnosti kao u Brazilu 1950. Azuri su unapred proglašeni novim vladarima svetskog fudbala. Toliko su bili sigurni u uspeh da bi svaki drugi rezultat na tom Mudijalu za njih bio totalni fijasko.
Serija A je u to vreme bila u velikoj ekspanziji, ako ne i najjača liga na planeti. Okosnicu reprezentacije činili su tadašnje zvezde u usponu Paolo Maldini i Roberto Bađo, kao i iskusni Franko Barezi. A pravo niodkuda, bukvalno preko noći, bljesnuo je Salvatore Skilaći poznatiji kao Toto.
Skilaći je od drugoligaškog tima preko Juventusa stigao u reprezenatciju. Za Azure je na pomenutom turniru postigao šest golova, ali im to nije bilo dovoljno da se domognu naslova prvaka.
Rapsodija Italijana trajala je do pretposlednjeg stepenika u polufinalu, kada su nabasali na branioca titule Argentinu na čelu sa Maradonom, te su posle izvođenja jedanaesteraca poraženi. Ipak, zadovoljili su se trećim mestom i na taj način koliko-toliko utešili naciju.
Brazil 1982.
Ne postoji nacija koja je pravi sinonim za osvajanje Mudijala kao što je to Brazil. Iako su do tog turnira u Španiji bili već tri puta svetski šampioni, ekipa koja je nastupala na iberijskom poluostrvu bila je jedna od najjačih i najkompletnijih koje su ikada igrale na planetarnom šampionatu. Dovoljno je reći Ziko, Falkao, Sokrates i da svi protivnici ustuknu.
Pobede su se ređale kao na traci tog leta ’82. Prvu fazu su prošli sa maksimalnim učinkom uz 10 postignutih golova. Usledila je druga faza, a u grupi Argentina i Italija.
U velikom južnoameričkom derbiju Selesao je bio bolji od Gaučosa sa 3-1, da bi u odlučujućem meču za plasman u polufinale bili nesrećno poraženi od Italije 3-2. Upravo, ovaj duel je proglašen za jedan od najboljih svih vremena na Mundijalima.
Fotografije: footballtribute.com; footballwhispers.com
