Selektor je otišao u Čikago, strelac pobedonosnog gola u finalu od jula će zaigrati za Valensiju, a čuvar mreže je nedavno proglašen za najboljeg pojedinca u Makabiju iz Tel Aviva. Nisu svi igrači ove generacije nosioci igre u svojim klubovima, ali je činjenica da je kostur tog tima sada u selekciji koja će u junu u Poljskoj nastupiti na Evropskom prvenstvu za igrače uzrasta ispod 21 godine. Pravo pitanje koje se postavlja je koliko se ozbiljno računa na ove igrače kada je u pitanju seniorska reprezentacija?
Odgovor na to pitanje nije jednostavan, pre svega zato što juniorski i seniorski fudbal nije ista stvar. U očima navijača Srbije ovi momci su najbolji tim koji je ova zemlja ikada imala i kome niko nije ravan, jer ipak su oni PRVACI SVETA. „Orlovi“ koji posle 2010. godine nisu otišli na tri uzastopna velika takmičenja takođe su bili miljenici nacije posle sjajnog Evropskog prvenstvau Holandiji 2007. godine (U-21), kada smo uspeli da osvojimo drugo mesto. Čim je došao prvi neuspeh u kvalifikacijama za Euro 2008. oni su preko noći postali splavari i manekeni. To je u fudbalu normalna stvar, jer je rezultat vrhovni sudija i parametar po kome će neko da te hvali ili kritikuje, ali fudbaleri su oduvek imali žestok tretman posle neuspeha pogotovo ako te iste godine neki drugi sport (najčešće vaterpolo) donese najsjajnije odličje. Kada se sve to uzme u obzir, da li je pametno na silu ugurati „Orliće“ u A tim i okrenuti im leđa na prvoj prepreci?
Krenimo od kapitena, najboljeg golmana turnira na Novom Zelandu. Ako pogledate njegov put od Jagodine do Tel Aviva primetićete da je tu bilo dosta pogrešnih koraka i poteza koji su mogli ozbiljno da mu ugroze karijeru. Šira javnost ga je upoznala kao čuvara mreže Jagodine, koja je 2013. godine na veliko iznenađenje svih osvojila Kup Srbije. Iste godine u Litvaniji se okitio titulom prvaka Evrope sa omladinskom reprezentacijom, a samo 13 dana kasnije je debitovao i za A reprezentaciju u duelu protiv Kolumbije. Tog leta je prešao u Crvenu zvezdu, gde je dobio ulogu rezervnog golmana. Ova činjenica i ne bi bila toliko poražavajuća da prvi golman tima iz Ljutice Bogdana u to vreme nije bio Boban Bajković?! Posle godinu dana „hlađenja“ ponovo je zablistao na turniru u Mađarskoj, da bi na jesen konačno dočekao šansu na golu Zvezde. Na Novom Zelandu je proglašen za najboljeg golmana turnira, posle čega je prešao u Makabi. Da ne treba žuriti sa uvođenjem Rajkovića u seniorsku reprezentaciju pokazala je utakmica sa Ircima. Mladi golman nije loše branio, ali u ovoj situaciji nije trebalo da bude starter jer su ove kvalifikacije posebne zato što tim ima imperativ odlaska u Rusiju, a to i nije baš idealan trenutak za promenu na golu gde već imamo dovoljno iskusnog Stojkovića, koji je najmanje od svih seniora zaslužio da bude zamenjen.
Uz Rajkovića tu je i Vanja Milinković-Savić, nekada član Vojvodine, koji je potpisao ugovor sa Mančester junajtedom za koji nikada nije branio. Nakon što nije dobio radnu dozvolu u Engleskoj, potpisao je za Lehiju iz Gdanjska, a od prvog jula zadužuje opremu Torina i po svemu sudeći menja Džoa Harta na golu „bikova“. Sjajnu listu golmana sa Novog Zelanda završava Filip Manojlović. Matični klub mu je Zvezda, ali je dosta vremena proveo na pozajmicama najpre u Sopotu, potom u Bežaniji i na kraju u ekipi Bačke. Od ove sezone je manje-više standardni čuvar mreže crveno-belih sa Topčiderskog brda i bio je solidan u „malim“ utakmicama, ali je loše branio sva tri derbija, što je novom treneru Bošku Đurovskom bio jasan znak da na gol vrati Damira Kahrimana.
Bekovska linija iz Pančeva, a kasnije OFK Beograda, koju su činili Gajić i Antonov je naravno napustila Karaburmu posle Novog Zelanda. Milan Gajić je potpisao za Bordo, a Nemanja Antonov za Grashopers. Po partijama koje su pružili na Svetskom prvenstvu izgledalo je kao da je jasno ko će za pet godina na seniorskom nivou špartati uz desnu, odnosno levu aut-liniju naše reprezentacije, ali s obzirom na neke ranije odluke ljudi iz Fudbalskog saveza ne bi čudilo da Novi Zeland ostane njihov najveći uspeh u karijeri. Iz škole „romantičara“ tu je i Saša Zdjelar, zadnji vezni igrač projektovan da jednoga dana čini tandem sa Matićem u veznom redu „Orlova“. Sa Omladinskog stadiona preselio se na Karaiskakis i za Olimpijakos odigrao samo osam utakmica, iako je imao ponudu iz Partizana da bude standardni prvotimac. Ove zime prešao je u redove Majorke i zadužio desetku. U tekućoj sezoni je ubeležio 12 nastupa u drugoj ligi Španije.
Najveća zvezda generacije ’95 je svakako Sergej Milinković-Savić. Popularni „SMS“ je primer pametnog razmišljanja koje mu je, u kombinaciji sa puno sreće, donelo trenutnu vrednost na Transfermarktu koja iznosi 15 miliona evra, iako se spekuliše da je Čelsi za njega spreman da izdvoji 35. On je u sezoni 2013-14. Vojvodini doneo istorijski trofej u kupu na 100. rođendan kluba iz Novog Sada, a Partizanu sa bele tačke ubio svaku nadu da sedmi uzastopni put odbrani naslov šampiona Srbije. Prvi inostrani angažman imao je u Belgiji. Brzo se uklopio u Genkov sistem i posle samo jedne sezone prešao je u Lacio. Po pregledu igre, lucidnosti, asistencijama, golovima, Sergej je pravi plejmejker koji je našoj reprezentaciji nedostajao godinama.
Slična sudbina je čekala i Andriju Živkovića, ali tu su svoje prste umešao menadžer Ramadani i Andrijin otac Jovica. Strelac najlepšeg pogotka na Novom Zelandu po mišljenju mnogih je nepravedno ostao bez titule najboljeg igrača završnog turnira. Kada je svojom majstorijom izbacio Steauu u kvalifikacijama za Ligu šampiona bio je bog za navijače Partizana. Samo pola godine kasnije isti ti navijači su ga, sa pravom ili ne, terali iz kluba zato što ga je ucenjivao. Danas, on je odličan u redovima Benfike i suvišno je komentarisati njegove igračke kvalitete, ali čini se da je neke stvari mogao i morao bolje da proceni, a da se od „Grobara“ oprosti na malo lepši način.
Igrač koji je na Novom Zelandu bio pomalo u senci je Marko Grujić. Sjajne partije u Zvezdi obezbedile su mu transfer vredan 7 miliona evra, s tim što su crveno-beli morali da plate 740 hiljada funti da bi ga zadržali do kraja prvenstva. On se nije bogzna koliko naigrao ove sezone jer je za Liverpul nastupio samo 4 puta. Grujić je uspešno naplatio svoj talenat i rad, ali nažalost ceh plaća fudbal.
Napadači su najgore prošli od svih linija tima ove generacije. Ivan Šaponjić je prešao u Benfiku, koja ga je prosledila u B tim. On ima samo 19 godina i pred njim je verovatno svetla budućnost, ali u poslednje vreme je nažalost u drugom planu njegov učinak na terenu jer je zbog udaranja protivničkog igrača u poslednjem prvenstvenom kolu protiv Fafe dobio direktan crveni karton, a Fudbalski savez Portugala ga je „častio“ sa tri utakmice suspenzije. Stefan Ilić je ostao u subotičkom Spartaku do 2016. kada je prešao u Zvezdu. Ni njemu tim iz Ljutice Bogdana nije dao adekvatnu šansu. Zaigrao je samo jednom i posle toga je prosleđen Radničkom iz Niša. Treće ime je Staniša Mandić. Strelac prvog gola protiv Brazila je ostao član Čukaričkog, čije boje brani i dan-danas, ali je po pitanju reprezentacije promenio ploču i čim nije dobio poziv reprezentacije Srbije odlučio je da zaigra za seniorski tim Crne Gore.
Nemanja Maksimović je uspeo da postigne gol spoljnom kroz noge brazilskog golmana Žana u finalu Svetskog prvenstva. Kada pročitate ovu rečenicu pomislili biste da on nastupa u nekoj jakoj ligi, a ne u Kazahstanu. Astana jeste izborila Ligu šampiona zahvaljujući njemu, ali to nije tim za velike domete. Upravo zbog toga Maksimović je odlučio da potpiše za Valensiju i to je odmah stvorilo problem sa upravom Astane. Ovakav korak je bio sasvim logično rešenje jer je krajnje vreme da Nemanja zaigra u ozbiljnoj ligi. Koliko će se on stvarno naigrati fudbala pored Enca Pereza, Danija Pareha i Alvara Medrana, to je već druga tema, kao što je i pitanje kakve su ambicije kluba sa Mestalje – pružanje prilike mladim igračima bez rezultatskih ambicija ili napad na mesto koje vodi u Evropu?
Još jedno osveženje iz generacije „Novozelanđana“ je Mijat Gaćinović. Leta 2015. je prešao u Ajntraht gde je morao da sačeka kraj sezone da bi izrastao u pravog heroja Frankfurta kada je u prvoj utakmici plej-ofa za opstanak u Bundesligi dao izjednačujući gol Nirnbergu, a kasnije u drugoj utakmici i pobedonosni pogodak kojim je obezbeđen spas. Ove sezone on je jedan od najboljih (ako ne i najbolji) igrač Ajntrahta. Zbog odličnih igara dobio je poziv Muslina za gostovanje Gruziji. Pred kraj utakmice on je čak i dobio šansu da zaigra, a kruna svega je gol kojim je Srbija overila tri boda u Tbilisiju.
Ostatak tima nije napravio ništa značajnije, za sada. Štoperi su promenili mnogo klubova, verovatno želeći da se što pre dokažu. Srđan Babić je iz Vojvodine prešao u Sosijedad, odakle je prošle godine prosleđen u Reus (druga liga Španije), Miloš Veljković je iz Totenhema odlazio u Midlzbro, Čarlton i konačno Verder, Vukašin Jovanović je iz Zvezde prešao u Zenit, pa u drugi tim Zenita i na kraju u Bordo, njegovog saigrača Milana Gajića.
Miladin Stevanović, bivši desni bek Partizana, danas je član Kajserispora, dok je Radovan Pankov ostao u Vojvodini još jednu sezonu posle koje je prešao u Ural.
Crvena zvezda je loše postupila sa još dva igrača iz ove generacije. Stefan Milošević je još uvek član crveno-belih, bar formalno, ali je malo čudno da je upisao samo dva nastupa, protiv Borče u kupu i Borca u prvenstvu. Drugi od ta dva neiskorišćena potencijala je „večiti talenat“ Filip Janković. Posle Zvezde lutao je po Italiji, konkretno Parmi i Kataniji, posle toga je prešao u Domžale, a danas je član kluba Radomlje, trenutno poslednjeplasirane ekipe u prvoj ligi Slovenije.
Selektor nije požurio da preuzme seniorski tim Srbije. Otišao je u Ameriku na usavršavanje u ligu koja polako raste i postaje sve bitnija na fudbalskoj mapi sveta. Posle slabe prve godine, ovu sezonu je počeo dobro i doveo zvučno pojačanje iz Junajteda, u vidu Bastijana Švajnštajgera. Da li će „Paun“ da se vrati u srpski fudbal zavisi pre svega od mandata Slavoljuba Muslina. Reprezentacija igra dobro, rezultat je tu, neki „Novozelanđani“ dobijaju šansu i što je najvažnije, posle mnogo vremena smo prvi na tabeli i sve je u našim rukama. Veljko Paunović, verovatno poučen iskustvom Ljubinka Drulovića, strpljivo čeka svoju šansu da sedne na kormilo nacionalnog tima. Uspeh na Novom Zelandu mu garantuje da će tu šansu dočekati i tako zaokružiti priču sa „Orlićima“, od kojih svi očekujemo da izrastu u „Orlove“ (ali one prave).
Naslovna fotografija: Profimedia