Još kao dete bila sam zaljubljena u muziku. Nijedan dan nije mogao da prođe a da ne uživam u istoj, da ne zapevam ili da se ne divim različitim izvođačima čija me muzika inspiriše.
Ma koliko volela pevanje gitara je uvek bila poseban instrument u mom srcu, i kada god bih se umorila od pevanja slušala bih razne gitariste od Paka De Lusije (Paco De Lucie), Djanga Rajnharta (Django Reinhardt), B.B. Kinga do Tomija Emanuela (Tommy Emmanuel).
Međutim, na današnju temu o kojoj govorim naveo me je švedski gitarista Ingvi Malmstin (Yngwie Malmsteen).
Ingvi dolazi iz muzičke porodice u kojoj se većina članova bavila klasičnom muzikom, te ne treba da nas čudi što svoj „metal“ donosi u neoklasicističkom stilu, pa nas ova muzika više podseća na onu koju smo slušali na časovima muzičkog, u osnovnoj ili srednjoj školi, a ne na klince sa Ajron Mejden (Iron Maiden) majicama što drndaju gitaru.
Na svojstveni način Ingvi je naslednik Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach).
Kada je davao intervju za milvokišku emisiju The Morning Blend, tokom svoje američke turneje 2014. godine, pitali su ga sa kojim muzičarem bi najradije svirao, a njegov odgovor je bio upravo sa Johanom Sebastijanom Bahom, iako nažalost to nije moguće.
Ritmika melodije (specifičan igrački karakter) ostala je doslovna.
Odmor od teme pruža nam sekundno silazna sekvenca koju možemo uočiti odmah posle izlaganja teme.
To, a i mnogi drugi kompozicijski postupci stvaraju vezu između viševekovnog razdoblja.
U sledećem videu poslušajte jedno od najpoznatijih dela Baroka, Bahovu Tokatu i Fugu u D-molu.
Mada ste je svi mnogo puta čuli, obratite pažnju da sam njen vajb pomalo zastrašuje. Ako ne vas, stavite se u ulogu prosečnog čoveka s početka 18. veka koji posle napornog rada ulazi u velelepno izdanje katedrale, te prilikom ulaska čuje Baha koji razlaže umanjen akord duž svojih orgulja.
Setite se i norveških blek metalaca poput Gorgorota (Gorgoroth), Burzuma, setite se samog Varga Vikernesa.
Svi oni su na neki način sejali strah svojim izgledom, performansom i muzikom.
Zar to nisu radile i katedrale i orgulje u svoje vreme?
Međutim, katedrale i orgulje su bile okrenute religiji, dok navedeni predstavnici neguju drugačiju religiju.
There is a god in man,
and in nature.
He, who sits in the dark,
is the bringer of light.
This beauty,
the sign of an open eye.
Call him, to black flame
Call him, bringer of light
Call him, to black flame
Call him, call him, call him…
Daleko od toga da tvrdim da je „metal“ čist Barok i da svaka metal pesma ima baroknih elemenata u sebi, ali tvrdim da bi Bah danas svirao električnu gitaru, da bi Vivaldi bio u bendu poput Drim tijetra ( Dream Theater), a većina tadašnjih pevača posvetilo bi se graulu (growl) i skrimu (scream).
Nasleđe je veoma bitna stvar u stvaralaštvu svakog umetnika.
Hoće li nam povezivanje prošlosti i sadašnjosti pomoći u nalaženju budućnosti?
Možda je Bah, baš kao i Ingvi Malmstin, negovao muzičku kulturu stvorenu vekovima pre njega.
Izuzetno je cenio Vivaldija i Hendla, a kilometrima pešačio da bi slušao Bukstehudea (Buxtehude).
Ne možemo znati sve što je prethodilo Bahovoj ideologiji, ali poznavaoci muzike i te kako razumeju da postoji vanvremenska nit koja povezuje prošlost i budućnost putem sadašnjosti.
Izvor naslovne fotografije: media2.fdncms.com