Sex Pistols feat. Frenk Karter: Pank je – nepristajanje

Sex Pistols su, realno, bili jednokratna nuklearna detonacija. Jedan album. Samo jedan. „Never Mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols“. Naslov kao šamar, kao pobuna protiv svakog oblika ozbiljnosti. Oni su već bili na Exitu, 2008. godine, u okviru onog „(Gypsy-)punk-Exita“ kada je bila masa izvođača slične tematike, da bi Pistolsi sve to mogli „krunisati“ u nedelju. To je bila turneja Filthy Lucre, i za mikrofonom je bio Džoni Roten (Johnny Rotten). Nije bilo loše, ali nije bilo slavno, rekli bi pankeri. Sada su stvari potpuno drugačije. Mnogo mlađi Frenk Karter (Frank Carter), i neuopredivo energičniji, zauzeo je mesto Džonija, iako su to u startu mnogi opisali kao – svetogrđe. Pank koji je protiv svetogrđa? Ovo je kontradikcija već u startu. Zato što pank jeste svetogrđe sam po sebi.

Već na prvoj pesmi, „Holiday in the Sun“, videlo se da će stvari poprimiti lokalni politički kolorit, jer su ostali članovi benda dodavali prateće vokale na srpskom: „Pumpaj, pumpaj!“. Sama pesma je bunt protiv „hleba i igara“, zatupljivanja britanske radničke klase paket-aranžmanima u Benidormu, kada se u UK sve raspada po šavovima. Jednostavno, u 70-ima je Britanija prolazila kroz strukturnu krizu, a mladi ljudi više nisu mogli da trpe poslušno. Oduzeta im je nada, oduzeta im je ekonomija, a oni su izmislili pank kao pogrdu i muzički i stilski izričaj nepristananja. „Mi nismo oni iz 1940-ih, da idemo u rat za vas i onda opet da budemo vaše pristojne sluge u miru“, rekli su na svoj način.

Frenk Karter odmah pokazuje da ima nepresušnu energiju i neverovatan kontakt s publikom –  silazi sa stejdža i nagovara najvernije fanove da urade jednu tipično pankersku stvar – i kaže „Svi trčimo u krug!“. Na livadi je, a ljudi su oko njega, deo je nas. Kreće legendarna „Pretty Vacant“ – prilično sam prazan, i baš me briga. Frenk se vraća na uzvisinu glavne bine, i prezadovoljan je publikom, što se vidi po njegovom osmehu na inače „mrtvom ozbiljnom“ licu.

Slede sve pesme sa „Never Mind the Bollocks“ – u  publici ima stare garde, pa zatim onih koji su rođeni neposredno posle nastanka ovih pesama, ali ima i onih koji imaju tek 20-ak godina. Upečatljive su mlade devojke sa savršenim fashion-punk stajlingom, koje skaču zajedno sa klasično napucanim drugaricama za koje nikada ne biste rekli da su fanovi ove estetike i zvuka. Bunt i nepristajanje na nepravdu transcendira generacije. Jer, iako se često spominje da je Britanija „porobila ceo svet“, zaboravlja se da su njene vlasti prvo porobile sopstveni narod, i da su najviše zla naneli svojim građanima. Oskar Vajld (Oscar Wilde) je davno rekao da je „East End problem ropstva, a mi ga rešavamo tako što – zabavljamo robove“. E pa, robovima više nije bilo zabavno, i na užas vladajućih klasa, izmislili su pank estetiku, pank poeziju i pank melodije.

Frenk Karter iz publike uzima kartonski natpis „Give me an autograph“ i sa osmehom ga nosi svim članovima benda da ga potpišu. Karter je harizmatični nosilac ove nove inkarnacije benda. Ubedio je Pistolse ne samo da zameniti Rotena nije nemoguće, već da se može biti jednako dobar, ili jeretički glasovi kažu: „čak i bolji“. Pol Kuk (Paul Cook) na bubnjevima, Glen Matlok (Glen Matlock) na basu i Stiv Džouns (Steve Jones) na gitari su dobili energiju koja im je nedostajala. Kažu da više zvuče kao bend nego 1977. kada su bili „grupa pojedinaca na stejdžu“. Uostalom, Karter deluje kao da je „više Roten od Rotena“, a paradoksalno je, koji god da je razlog iza neslaganja u originalnoj postavci, da budeš zamenjen osobom koja je „više ti nego što sti to ti“.

Okrećem se oko sebe. Nema kod pankera više onih „šok-vrednosti“, ali je sve prepuno mladih koji baštine baš one vrednosti panka koje su i najbitnije. Nema više ziherica u ustima, majica sa svastikama koje su služile da zgroze establišment. Sada je sve provučeno kroz fashion statement. Uostalom, i sami Pistolsi su bili fashion projekat Vivijen Vestvud (Vivianne Westwood) i menadžera benda Malkoma Maklarena (Malcolm McLaren), koji su kroz estetiku benda lansirali odeću i aksesoare iz svog butika „Sex“ u Londonu. Estetika i etika su izravno povezane, jedna izvire iz druge.

Nema Rotena, ali mnogo mišićaviji i jednako iskolačeni Karter, energično skače po bini pevajući iz sveg glasa „God Save the Queen/King“ sa ikoničnim vizualima kraljice iza benda. Nema budućnosti, i Engleska samo sanja – reči nas pogađaju i seku nam srca kao sečiva. Stavite svoju zemlju u svaku pesmu umesto Engleske i eto identifikacije – u tome je genij Pistolsa. „No Fun“, obrada The Stoogesa, čijeg pevača, Igija Popa (Iggy Pop), ionako nazivamo „the Godfather of Punk“, zvuči jednako sveže kao 1977. ili 1969.

Frenk, elem, nije ni Roten (koji je otpao iz cele priče, kažu, kada je serija Denija Bojla (Danny Boyle) „Pistol“ ugledala svetlost dana i kada je Džoni naljutio), a nije ni Sid Višos (Sid Viciou), ali je na svoj način obradio klasik Frenka Sinatre (Frank Sinatra) „My Way“ koji je proslavio Sida na vokalima. Sledi predstavljanje članova i emotivni osvrt na istoriju benda, pa Frenk spominje i da on jedini nije bio na koncertu 2008. ali da su mu pričali da je EXIT sjajno mesto za svirku. Tokom predstavljanja bend ubacuje nezaobilazno „Pumpaj!“ u svoje melodije – njihov angažman je i lokalni. Znaju dobro gde dolaze.

Sve se zatvara sa „Anarchy in the UK“ u ekstazi prisutnih i vatrometu energije. Konačno shvatam priču u kojoj je na jednom slabo posećenom koncertu Sex Pistolsa u Mančesteru u Lesser Free Trade Hallu u junu 1976. u publici „od 18 i po ljudi“ (šala, bilo ih je 40), a svaki od njih je bio toliko obuzet energijom benda da je – napravio svoj bend koji će postati legendaran. Bez Pistolsa ne bi bilo savremene scene. Njihovo seme je davno proklijalo i dalo i „decu” i „unuke“ i „praunuke“.

Jer su bili jedni od prvih koji su rekli: „Ne pristajem“. A to nepristajanje je toliko moćno da ruši (nepravedni) svet.

Autor teksta: Žikica Milošević