Rimejk, ribut ili prosto rečeno „reciklaža“. Filmovi koji su doživeli novo ruho (s razlogom ili ne) uglavnom budu promašena tema u odnosu na original, ali kao i uvek postoje pozitivni primeri koji teraju na ponovno razmišljanje. Ne mora ta „reciklaža“, da bude samo u vidu ponavljanja iste priče. Nove generacije žele da imaju svoje Ratove zvezda ili Gospodara prstenova, pa ako postoji mogućnost i prostor da se u tim svetovima naprave nove priče i usput zaradi ozbiljan novac – zašto da ne?
Prvi meseci nove 2017. godine doneli su nastavke velikih, i pre svega uspešnih, franšiza kao što su filmovi iz Marvelovog filmskog univerzuma ili konačno poglavlje priče o Vulverinu. Sezona blokbastera upotpunjena je sa još dva naslova, za koja očekivanja nisu bila mnogo manja u odnosu na gorepomenuta ostvarenja. Naravno u pitanju su „Kong: Ostrvo lobanja„ i „Duh u oklopu„. Prvi film je trebalo da bude novo poglavlje za veliku gorilu, ali i odličan uvod za naredni film u kome bi se Kong sukobio sa Godzilom, a drugi da nam pokaže priču iz anime remek-dela Mamorua Ošija u jednoj igranoj verziji sa Skarlet Johanson u glavnoj ulozi. Osnovni motiv zarade je zadovoljen, ali kopije nisu prevazišle originale. U slučaju Konga tu nije reč samo o filmovima iz ’33 ili ’76 (mada su u nekim segmentima i oni bolji od Ostrva lobanja) već i na Džeksonovu verziju iz 2005. godine. Da li je osnovni razlog da 12 godina kasnije izađe lošiji film samo u scenariju ili je to do režisera? Rupert Sanders takođe nije uspeo da bude bolji od originalne japanske anime pa je tako njegova interpretacija odnosa mašine i duha doživela debakl kod kritičara, ali i publike.
Svi ovi filmovi dobijaju prelaznu ocenu na IMDB-u, ali pored toliko uloženog novca to se valjda i očekuje. Problem Holivuda nije u manjku dobrih filmskih radnika, već ideja. Svaki studio mora da vrati ono što je uložio i da usput zaradi, a zašto menjati provereni recept kada neki serijal ili lik ima dovoljnu bazu fanova koja željno iščekuje da vidi svog heroja u nekoj novoj ulozi. Konkretan primer ovoga je Spajdermen. Avanture čoveka-pauka prvi put su ekranizovane, sada već davne, 2002. godine. Tobi Megvajer je dobro izneo lik Pitera Parkera i film je doživeo još dva nastavka. Iz nekog razloga samo pet godina posle kraja trilogije reditelja Sema Raimija, Kolumbija (najvažnija filmska produkcijska kuća u vlasništvu Sonija) je odlučila da uradi ribut u vidu „Čudesnog Spajdermena„, sa Endrjuom Garfildom u glavnoj ulozi. Koliko je ovo bilo pogrešno govori i podatak da jedan Džejmi Foks nije mogao da pomogne, koliko god da je bio dobar u ulozi Elektra, u nastavku iz 2014. Spas je došao u vidu dogovora između Marvel studija i Kolumbije da se Spajdermen integriše u Marvelov filmski univerzum. Rezultat svega toga je osveženje u vidu mladog Toma Holanda koji je iznenadio u poslednjem nastavku Kapetana Amerike i time dokazao da Marvelovim junacima prosto mora da se bavi samo i isključivo Marvel, jer ostali očigledno ne umeju da urade posao kako treba. Holanda inače u julu gledamo ponovo u ulozi Spajdermena, ovoga puta u samostalnom filmu.
Dizni, pored Marvela, ima pravo i na filmove iz serijala Ratovi zvezda. Sedmi deo je zaradio mnogo novca, ali su mišljenja publike bila podeljena, naginjući više na stranu negativnog sa glavnim obrazloženjem da je kasting morao da bude bolji. Nepotreban spin-off film „Odmetnik-1“, je izgledao više kao baškarenje ljudi zaduženih za ovaj serijal nego kao ozbiljno ostvarenje koje treba da poveže priču koja se odvijala između epizoda 3 i 4, ali to svakako neće naškoditi Dizniju kome su zagarantovane milijarde dolara zarade sa novim nastavkom koji stiže krajem godine.
Ni Piter Džekson se nije libio da iskoristi popularnost Gospodara prstenova i od Hobita, koji staje u jednu knjigu, napravi trilogiju. Daleko od toga da su ti filmovi loši, čak naprotiv odlični su, ali nije trebalo da bude ih bude toliko, a ni da traju toliko dugo. Umesto da se sve lepo spakuje u jedan film, maksimum dva, ova trilogija je oduzela previše vremena za snimanje koje je moglo da se iskoristi za ekranizaciju „Silmaliriona“ ili neke od „Nezavršenih priča“, velikog Džona Ronalda Ruela Tolkina.
Za kraj tu je i jedan svetli primer da filmovi ipak treba da dobiju modernu verziju i nastave da žive. Za ovo ostvarenje ne važi ona čuvena „kopija nikako ne može da bude bolja od originala“, jer ovaj film to prosto jeste. U pitanju je naravno „Pobesneli Maks: Autoput besa“. Koliko god da je originalna trilogija jedan kultni filmski serijal, Džordž Miler (režiser prva tri dela) nas je uverio u to da može da nadmaši samog sebe i od dobrog napravi nešto još bolje. Većina akcionih scena je snimana bez specijalnih efekata sa pravim kaskaderima, a Tom Hardi se pokazao kao pravi naslednik Mela Gibsona. Ovaj serijal nastavlja da živi pošto je Miler u jednom intervjuu otkrio da ima materijala za bar još dva filma i da sledeći deo već ima radni naziv „Wasteland“.
