Ćutati. U današnje vreme teško je ćutati – prećutati, ućutati, zaćutati. Još je teže razumeti ćutanje drugoga. Tišina je nepodnošljiva i sa njom uvek dolazi sumnja da nešto nije u redu.
Ćutati danas je teško jer živimo u društvu koje nastoji da bude glasno, koje život koncipira kao pozornicu gde svako treba da postane vrsni šoumen i da svakodnevno odaje utisak da živi baš onako kako želi i/ili kako je moderno. Glupo je kriviti društvene mreže za sve, ali činjenica je da je to njihova cena. Biti glasan, biti uočljiv i uočen – parola je današnjice. Zato se tišina doživljava kao greška, a osobe koje ćute kao roba s felerom.
Zdravo, moje ime je Anja i ja sam introvertna.
Jesi dobro?
Što si ljuta?
Je l ti dosadno?
Što samo ćutiš?
Šta je, svi smo mi ovde nule pa nas tako gledaš? Ma mnogo si ti opasna…
Biti introvertan je borba sa vetrenjačama. Zapravo nije ni borba jer nikada nisam pokušala da se preterano objašnjavam drugima, već samo bliskim ljudima. Bliski su mi postali oni koji su me shvatili i prihvatili, mada moram priznati da ni njima nije bilo lako.
Da, dobro sam… Nisam ljuta… Ma ne, samo sam se zamislila nešto… Super mi je ovde stvarno… Ma ne, šta ti je, ne smaraš me…
Karl Gustav Jung obajsnio je razliku između ekstrovertnog i introvertnog tipa ličnosti. Ekstrovertan tip je okrenut spoljašnjem svetu, a introvertan unutrašnjem, ali nijedna osoba ne pripada isključivo jednom tipu ličnosti jer su to zapravo dva kraja jednog spektra. Dakle, reč je o nijansama.
Psiholozi navode osnovne karakteristike introvertnih ljudi. Prva je introspekcija, odnosno sklonost ka posmatranju i analiziranju sebe, svojih misli i postupaka, doživljaja i iskustava. Ili, slikovitije:
Kako su spoljašnji svet i njegovi stanovnici za introvertne često previše iscrpljujući, samoća se nameće kao prirodno rešenje. Iako samoća nije rezervisana samo za introvertne, ovaj tip ličnosti u njoj više i duže uživa i nephodna mu je da bi se oporavio od uticaja koji dolaze spolja. Ono što psiholozi nisu objasnili je – gde pobeći kada ti i sopstveni unutršanji svet postane naporan, odnosno kuda pobeći od sebe? Pretpostavljam ili geografski daleko ili u unutrašnji svet, mada nije pametno praviti unutrašnji svet unutar već postojećeg jer to vrlo lako mogu postati danteovski krugovi pakla. No, o tom – potom.
Introvertni „pate” od prevelike osetljivosti, više vremena im treba da obrade informacije iz spoljašnjeg sveta jer ih analiziraju na mnogo dubljim nivoima od ekstrovertnih. Stoga im vreme provedeno s ljudima pričinjava i zadovoljstvo i napor kako vreme odmiče, dok je to kod ekstrovertnih jedna stabilna uzlazna putanja zadovoljstva i zabave.
Kao jedna mala i nevažna karakteristika navodi se da introvertni mrze da pričaju telefonom. Za mene je ona i te kako velika. Ne mislim da pričanje sa prijateljima, već sa nepoznatima. Kada mi neko kaže „Pozovi, pitaj” često imam osećaj kao da treba da izađem na najteži ispit na svetu. Na elektrotehničkom. Na kineskom. Dok dubim na glavi. Osim pozivanja taksija, svaka druga vrsta pozivanja i zakazivanja predstavlja mikro teskobu. Pre ću prepešačiti par kilometara da zakažem. Jer je fizička aktivnost na prvom mestu, zar ne?
Ozloglašena tišina je takođe na spisku osobina introvernih ljudi. Za introvertne se kaže da su štedljivi sa rečima u svetu koji pati od verbalne dijareje. Međutim, treba napraviti razliku između introvertnosti i stidljivosti. Introvertni ćute jer im društvene interakcije često crpe energiju dok se stidljivi više plaše reakcije drugih pa je kod njih reč o stahu od nepoznatog. Nije nužno biti introvertan i stidljiv, ali je moguće. I izuzetno naporno.
Kada ćutiš na jednom društvenom okupljanju, ljudi te puste. Možda ti nije dan. Kada često ćutiš, odmah si etiketiran kao arogantan ili, u najboljem slučaju, čudan. Ljudi ne mogu da vide kako razmišljaš ukoliko ih ti bar malo ne pustiš da ti priđu. Famozno izlaženje iz zone komfora jeste kliše, ali i istina. Kada bih morala da dam mali uvid u tok misli tokom bilo kakve socijalizacije koja uključuje i nepoznate, izgledalo bi ovako:
Pre socijalizacije
– Idemo večeras tu i tu. Ajde s nama?
*mikro teskoba*
– Ajde. *Ko sve ide? S kim? Koliko ljudi? Koga sve znam? S kim moram da se pozdravljam? Da se rukujem sa svima ili samo da kažem ćao? Šta da kažem?*
Socijalizacija
(Sedim i ćutim, slušam šta drugi govore, ne zato što mi je dosadno, već zato što volim da slušam druge, zato što mi je zanimljivo da budem posmatrač, a nikako u centru pažnje)
– Je l’ ste gledali taj i taj film? I, šta misliš? (okreću se ka meni)
*mikro teskoba*
*Jaooooo odličan je film i sjajna je muzika i je l ste videli kako su odradili onaj deo i nadovezali se na priču iz drugog nekog filma i sve je vrhunski je l’ da, je l’ da i ja to mislim*
– Kul je.
Posle socijalizacije
– I kako si se provela?
*Super, sjajno, baš je bilo lepo i ljudi su super i svašta sam novo čula i baš su zanimljivi i duhoviti i baš bih volela opet*
– Nije loše.
Jasno je meni. Ne možete sedeti kao ikebana u društvu i samo ćutati. Pre svega je nepristojno, a zatim i neprijatno jer odajete utisak nekakvog velikog brata koji samo posmatra i beleži reakcije drugih. Zato se i ne ljutim kada čujem za sebe da sam čudna, jer razumem odakle dolazi takvo mišljenje, jer sam ja ta koja ostavlja takav utisak. Prevazilažnje te barijere koja postoji između mene i spoljašnjeg sveta se uči. Ne kažem da je treba srušiti, već samo malo prilagoditi. Teška rabota, ali truda vredna.
S druge strane, ako imate introvertnu osobu pored sebe, ne nasrćite na nju svom snagom dodatnim pitanjima ako već dobijete odgovor da je sve dobro, da joj nije dosadno ili šta već. Dobićete kontraefekat. Prihvatite da je nekim ljudima potrebno više vremena da se opuste, da se upoznaju, da se prepuste. Ne izopštavajte ih iz društva. Ne kažem da im date hiljadu i jednu šansu, ali ih samo malo pustite. Pustite ih da ćute. Nisu svi ljudi isti i tu leži suština svakog odnosa – bilo da počiva na harmoniji ili nesporazumu.
Izvor naslovne fotografije: quietrev.com
