Kako se beše ono kaže? – na vrh mi je jezika
Koliko ste puta do sada ovo izgovorili (zamišljamo glas veselog spikera sa TV shopa)? Ne brinite! (spiker nastavlja) – mi imamo rešenje za vas! – Čitanje!
Čitajte mnogo i čitajte često – priručnike, flajere, recepte, uputstva za upotrebu bele tehnike, dnevnu i nedeljnu štampu, knjige. Čitajte sadržaje na srpskom, engleskom, nemačkom, španskom, čitajte na jeziku koji vam pasuje. Čitajte, jer čitanje je vešto zaobilaženje rečnih ćorsokaka.
O čemu li pričaš, pomislićete – kakav rečni ćorsokak kad u rekama nema ćorsokaka. Tačno je, nema ih, ali ovde pomenuti ćorsokak se ne odnosi na reke već na reči. Ustvari, da! Odnosi se, jer reči su kao reke. Reči imaju svoj izvor, korito, tok i ušće. Zato se o rekama i rečima treba brinuti istom merom. Ne zagađujmo reke, ne zagađujmo reči i ne zagađujmo rečima. Ne dozvolimo da reke ili reči presuše. Dopustimo im da teku. Reč pulsira kao što reka pulsira. Reka diše kao što reč diše. Briga o rekama i briga o rečima je briga o nama.
Na vrh mi je jezika, i zato, što na um to na drum
Koliko vam se puta desilo (opet TVshop spiker) da vam neko kaže – Ja sam direktan/na i sve kažem. Niste vi, drugarice i drugovi, direktni, samo ste se naoštrili prigodnom karakternom osobinom da budete arogantni. I ne stavlajte, molim vas, kao ulog, argumente poput retrogradnog Merkura, horoskopskog znaka, PMS-a, muda junačkih, nego hajde da prvo promislimo, a potom da kažemo. Uzgred, ne bih da bilo kome udaram na pravo na govor i izražavanje, ali ovo pravo nije neograničeno.
Da se razumemo, ne služe reči samo da bismo se sa njima milovali, reč treba i da osvesti, otrezni, da nas opameti, učini jačim. Tuga ima podjednako pravo na reči kao sreća, bes i zbunjenost takođe. Svako osećanje zaslužuje da se orečotvori.
Ali ovi – izvini, ja sam direktan/na – su uglavnom oni od kojih ni misao, ni reč, a kamoli emociju iskate. Oni se pitaju bez da su pitani. Stoga, učinimo sebi uslugu, budimo direktni kad nas za to zamole.
Na vrh mi je jezika, ali sam se za jezik ugrizao/la
Na suprotnom polu od direktnih su oni koji sve drže u sebi. Uhvati ih neka muka, zagolica im tabane, pa se popne do stomaka, onda se prokrijumčari do pluća, pa malo prorovari i stigne do srca, a kad od srca odskoči i uspe kroz grlo da se provuče, dođe do jezika, ali se mozak odmah suprotstavi, spusti rešetke, i ostane tako jezik zatočen iza zuba, a na njemu muka. Odjekuju među nepcima proglasi iz mozga – Gde si pošla, muko? Hoćeš da vršljaš po zbilji? Šta ako te neko ismeje, šta ako nekoga razljutiš, šta ako te neko pogrešno shvati ili nekoga povrediš? Ne mrdaš ti nikuda, muko, sedi tu gde jesi ili se vrati do srca, ili do stomaka, kako ti je volja, ali napolje ne ideš.
Poznat osećaj? Znam, i meni je.
Mole se svi koji znaju kako protiv ove neprilike da svoje savete, sugestije i predloge šalju kako znaju i umeju.
Na
Na posletku, SVI mi – zbunjeni, pričljivi ili nepromišljeni, stidljivi i povučeni, svima nam je jedno zajedničko – receptor za slatko i to, ni manje ni više, nego na vrhu jezika. Zato, svi na sladoled! Nema greške.
U stvari, još bolje – svi na poljubac! Šta mislite? I to onaj – kako se beše kaže? – na vrh mi je jezika. Da! – francuski poljubac.
Izvor naslovne fotografije: tasteofcinema.com
