Sa fotografom, Stefanom Ćulafićem, upoznali smo vas već nekoliko puta. Njegove fotke često krase naše tekstove, a Stefan je zabeležio i atmosferu sa našeg prvog rođendana kao i mnoge Vajbove fotošutinge sa samog početka. Takođe smo posetili njegovu “mračnu sobu” kao i “Two Faces”, prvu samostalnu izložbu.
Stefan je nedavno prvi put posetio Ameriku, zajedno sa svojom devojkom Karel, koja je tamo i rođena. Obišao je dve države, Arizonu i Kaliforniju, tamo proveo dva meseca i vratio se sa pregršt nostalgičnih fotografija i isto toliko predivnih priča. Potvrdio je još jednom da se očekivanja i realnost često mimoilaze, pa je tako dugo maštana Kalifornija uspela da padne u drugi plan nakon što je kročio u Sedonu. Hajde da čujemo kakav se sve to vajb može osetiti kroz kilometarska pustinjska prostranstva.
Tvoje fotke iz Arizone probudile su nam toliko emocija, da ne možemo da dočekamo čitavu priču iza njih! Je l’ ti ovo bio prvu put u Americi?
Da! I to je bilo jedno neverovatno iskustvo. Počevši od toga da mi se očekivanja nisu obistinila – sve vreme sam jedva čekao Kaliforniju, međutim, kada sam stigao u Arizonu, bukvalno sam se momentalno zaljubio u pustinju… a Kalifornija mi je nekako došla ispod tog iskustva. Zanimljivo je da uopšte nisam neki fan pustinja, jedva sam čekao da vidim okean i sve ono što zamišljaš da ćeš videti u Kaliforniji… a kad sam je ugledao, zaljubio sam se u te boje, planine, brd. Sve je nekako roze, ljubičasto… ma, ne znam ni kako da objasnim.
Kako si se osećao kada si prvi put stao i pogledao pejzaž Arizone?
Kao da hoću… kao… rolerkoster. To je taj osećaj. Znaš ono kada se penje, pa kad osetiš ono neko bridenje u plućima? E, tako.
Na slici ne vidimo ljude, živi li neko tamo? (smeh)
I ja sam se to zapitao kada sam posle ponovo pogledao fotke! (smeh) Ljudi su u Feniksu. Mi smo bili u Sedoni. To je jako mali grad, ima malo stanovnika, ali i dosta turista. Sve njihove kuće me nekako podsećaju na Flinstons. Sve su kamene i u toj nekoj pink, bebi puder roze boji. Grad je, na primer, toliko želeo da zadrži takav identitet i estetiku da je njihov McDonalds jedini koji postoji na svetu, a da znak nije žut nego je tirkizne boje. Pošto ne vole korporacijska obeležja, promenili su boju znaka, kako bi mesto ostalo u kraftu. I to je baš zanimljivo jer mi ceo grad deluje kao da je u stvari grad umetnika i ljudi koji dođu da žive u penziji da se odmore. Ceo grad ima neku svoju dušu sa svim primesama Native Amerikanaca.
Kažeš da je Sedona grad umetnika. Sigurno imaš i neko omiljeno umetničko delo koje te je najviše dotaklo?
Najzanimljiviji su mi bili art kamenčići! Kako šetaš tim malim putevima koje oni zovu staze, u roku od nekoliko dana pronađeš nekoliko različitih kamenčića, na kojima vidiš nekakav naslikani rad. Prvo sam našao kamenčić sa nacrtanim anđelom i bio sam oduvan, nisam mogao da verujem šta sam našao! A onda sam skapirao da umetnici tako crtaju po kamenju i onda ih sakriju negde, pa onda ti kad nađeš možeš da ga poneseš sa sobom i sakriješ negde drugde, gde će ga neko drugi pronaći. To me je baš oduševilo! Zaista, Sedona je potpuno grad umetnika. Svaka radnja je krafti, sve je ručni rad. Od minđušica za dolar, dva, do skuptura do 70.000 dolara. Ceo grad ceni tu umetnost, i jako je lepo doći negde i videti da ne mora neko da dođe i kupi nešto u Zari, ili nekoj radnji na koju smo navikli. Amerika, kapitalisti, ali eto sa druge strane ipak ima neke borbe protiv kapitalizma. Neka potpuno druga strana Amerike.
Kakav su ti utisak ostavili Amerikanci?
Tamo žive svakakvi ljudi. Dosta su prijatni i fini. Svako će ti se javiti na ulici. Čak i meni koji smatram da sam lepo vaspitan i uvek se javljam ljudima, tamo sam se osetio kao da možda nisam dovoljno vaspitan. Nekad pitanje “kako si” toliko puta čuješ u toku dana da se stvarno zapitaš “ej, jesam li okej? Pa jesam.” Stvarno sam sa sobom nekako iskomuniciraš, što mi je kul.
Automobili su glavni motiv na fotkama koje si doneo iz Arizone. Jesi li strastveni fan kola ili? Koja priča stoji iza toga?
Pre nego što sam došao u Ameriku bio sam spreman da ću fotkati prirodu. Rekao sam sebi – Na ovom putu ću biti nature fotograf. Međutim, desilo se to da sam bez ikakvog plana odjednom krenuo da se fokusiram na automobile. Mnogo su mi se svideli! Dosta njih vozi oldtajmere, neverovatno očuvane, da sam se naprosto zaljubio u njih, iako inače nisam neki fan automobila. Ali tada sam shvatio i doneo odluku – ja ću ovde fotkati samo automobile! (smeh)
Stariji automobili su mi privlačniji, i to je uvek bilo tako… Ne znam kako da objasnim… kad pomislim na Ameriku, više će uspomena da mi probudi fotka sa nekim oldtajmerom i kul atmosferom u pozadini, nego ja sa nekom znamenitošću iza mene. Zato ni nemam puno takvih fotografija, kao da nisam ni bio u Americi (smeh).
Jesi se provozao nekim od tih silnih predivnih automobila koje si fotkao?
Jesam! Provozao sam se Mustangom, i to je bilo stvarno predobro.
Često čujemo da su veliki gradovi Amerike puni karijerista usmerenih samo na sebe i svoj uspeh… da ne kažem novac. Je l’ to istina, koja je razlika u odnosu na stanovništvo iz Arizone?
Ja nisam stekao baš takav utisak. Kada sam došao u centar Los Anđelesa, prva stvar koja mi se dogodila – prelazio sam ulicu van pešačkog, i neki policajac iz crnog ogromnog džipa je zastao. Pomislio sam “ne mogu da verujem da ću sad da dobijem kaznu”, međutim, on se nasmejao, bacio neku foru i samo nastavio. To mi je bukvalno bio prvi susret sa nekom osobom u LA-ju i bilo je veoma prijatno.
Sa druge strane, najviše pažnje mi je privukla velika količina beskućnika u centru, bukvalno šator do šatora. Ne možeš da se ne začudiš i zapitaš o nekim dubljim temamam, zašto neko nešto ne preduzima. Ne znam ni da li konkretno nešto rade po tom pitanju, ali posle sam čuo da je LA stvarno grad sa velikim brojem beskućnika.
Kako si se osećao dok si šetao tim ulicama punim beskućnika? Bezbedno, jer su oni tamo već nekako domaći, ili ne baš?
Nisam imao nikakvo čudno iskustvo… osetio sam se kao ovde. Valjda i u Beogradu noću, petkom uveče, možeš da vidiš svašta. Pa tako je nekako i tamo. Sećam se, neki čovek je prolazio i glasno pričao, nije vikao na nas, ali hteo je da ispadne avangardan. E kao “sad sam ja lud, sad ćete vi da se uplašite jer ste turisti”. A ja sam bio u fazonu “liče viđam te u Knezu svaki dan.” I on se iznenadio kad je video moju rekaciju, kao da sam video ortaka, “druže, šta ima?”. I ta reakcija je njemu bila zbunjujuća… “Čekaj, nisi se uplašio?” (smeh)
Jesi li imao prilike da upoznaš nekoga ko je baš iz LA-ja?
Upoznao sam jednu devojku, Risa joj je ime. Moje devojke Karel drugarica. Ona živi na Santa Moniki, to je jedan baš neverovatan kraj.
Sećam se kad je došla po nas… Peli smo se brdom i sve su se nizale neverovatne kuće. Odvela nas je na vrh Santa Monike i pokazala nam staru kuću Kobija Brajanta i još nekih poznatih ličnosti. Kada smo kasnije stigli kod nje, stvarno nikad nisam video takvu kuću. Imao sam prilike da se ušunjam i isfotkam malo. Posle sam saznao da je njen deda, čije je ime ugravirano na vili, bio ambasador Amerike u nekoj afričkoj zemlji, za vreme Bušove administracije. Sve vreme me je zvao Croatian guy (smeh). Čovek je diplomata, verovatno i upućen u našu istoriju, pa me je zezao i bockao, ali nisam pokazao nikakav znak.
Ta devojka, Risa, tada je imala svoj studio, umetnički hab, gde je prodavala svoje proizvode. Pravila je svašta – majice, neke feminističke postere… devojka je zaista fenomenalna! Čitav taj studio i koncept mi se mnogo svideo, da sam čak i ja poželeo da kupim bilo koji feministički proizvod! (smeh). Pozvala nas je i na žurku, pa sam upoznao još neke umetnike, i to je stvarno bilo jedno baš lepo iskustvo.
Nažalost, nakon što smo se vratili u Srbiji, za vreme korone, njoj je taj biznis propao, mislim da je morala i da proda svoj studio.
Kad kažeš Arizona, nekako mi je odmah road trip pred očima! Jesi išao na neko takvo putovanje?
Ne baš road trip, ali sasvim slučajno smo se provozali Mustangom kroz Malibu! A sada ću ti ispričati i kako je došlo do toga…
Kada sam došao u Arizonu, jedna devojka, po imenu Dijana, javila mi se na Instagramu. Oduševila se da sam tu i rekla mi da je ona u Los Anđelesu, i da se obavezno javim ako dolazim. To bi bilo kao kada bih ja sad došao u Sloveniju i neko me pozove u Austriju, mislim, koje su šanse da odem? Ali eto, stvarno se desilo da smo došli u Los Anđeles, iako nismo planirali.
Prvo sam pomislio da je to drugarica mog brata Đoleta, pošto je on u tom manekenskom svetu. Kad smo došli u LA, rešio sam da se javim, i stvarno nas je ugostila fenomenalno! Tu smo upoznali još neke Srbe, pravili su nam palačinke, pastu, posle nas odveli na žurku. Došao je sledeći dan i Dijana, koja je nenormalni car, pružila nam je to nezaboravno iskustvo vožnje kroz Malibu. Pokazivala mi je gde živi Leondardo Di Kaprio i ostale zvezde. Zatim smo otišli na plažu, našli se sa njenim prijateljem koji nam je rekao kako je upravo prošao Entoni Kidis (Anthony Kiedis), šetao je plažom. I eto, to je taj gas, to je tamo kao dobro jutro.
A onda smo na toj istoj plaži shvatili da Dijana uopšte ne zna mog brata. Ja sam je pitao: “E, jesi se čula sa mojim bratom?” na šta mi ona odgovara “e, imaš brata?”. Gde shvatamo da se mi samo pratimo na Instagramu, da sam ja njoj kul lik pa mi se zato javila da dođemo. Nisam mogao da verujem da postoji takav domaćin od devojke, sa tako fenomenalnom energijom! Tako da se sve baš lepo poklopilo.
Šta si od muzike slušao tamo? Jesi li imao onu potrebu da praviš vajb – sad si u Americi, sad slušaš američku muziku?
Ovde u Srbiji – Nostalži i Karolina su mi dva omiljena radija. Taj vajb 80ih na ovim stanicama je nešto što stvarno volim, što sam kroz celo detinjstvo slušao, moji su slušali pa su verovatno nesvesno preneli i na mene. Kada sam otišao tamo, shvatio sam da sve ove pesme koje ja slušam u Srbiji, zapravo se isto vrte i po američkim radio stanicama! Vitni Hjuston (Whitney Houston), Iglsi (Eagles) .. sve to svira dok sedim i gledam u grad. Steve Miller Band, Player-si, baš sam odlepio na sve te stvari. Nekako, kako sam iz filmova doživljavao Ameriku, tako je sve i bilo…
Neka određena pesma koja ti je obeležila ta dva meseca, da onako sad kad je čuješ, sve ti prođe kroz glavu?
Obožavam muzička pitanja, mnogo ti hvala za ovo! (smeh). Da, sećam se, bio sam u kuhinji i krenula je od Stiv Milera – Keep on Rocking me Baby. Nisam čuo tu pesmu ranije, i kako sam nešto pravio u kuhinji, samo je krenulo “In the Phoenix, Arizona, on my way to…” pa pominje te neke gradove. Baš sam bio u fazonu, čekaj, ova pesma sad peva o ovom mom trenutku. Baš pamtim taj momenat iz kuhinje, radio piči, ide ta pesma, gde peva kako su devojke u Severnoj Kaliforniji toplije nego drudge, i to mi je baš bilo wow.
Zato sam se trudio da preko fotografije zabeležim nešto čega ću se sećati… konkretno, jedna fotografija – jedan dan. Želeo sam da me svaka od njih podseća na taj jedan određeni dan. A opet sam se trudio da ista ta fotografija znači nešto i ljudima koji će da je vide, jer, fotograf sam.
Analogna fotografija ili digitalna, šta si koristio?
Mix, nosio sam obe kamere sa sobom, jedna ispod jednog pazuha, druga ispod drugoh. I kako kad, pratio sam svoj osećaj koji ću aparat upotrebiti. Bilo je i situacija kad sam rizikovao – ja sedim u kolima, Ford Mustang prolazi pored. Ja iz kola hvatam drugi auto u kadru i pravim je analognim apratom. Ta fotka mi je sada jedna od omiljenih, eto i prodajem trenutno.
Prodaješ fotke koje si napravio tamo?
Da, trenutno sam na Komuna marketu. Stvarno super prodaju, ali ljudi mi se javljaju i u DM. Ja im kažem molim vas kupite preko komuna marketa, ali oni insistiraju da bude direktno preko mene, tako da mi nekada taj profil na komuna marketu služi odlično i kao katalog. Tako da postoji ta neka serija fotografija automobila koju štampam i koju ljudi kupuju.
I za kraj, kad pomisliš na celo to putovanje, u jednoj reči – vajb Amerike?
Arizona dream, odnosno SAN. Kao da sam zaspao, i kao da sam sanjao i probudio se. To iskustvo, nekako… ne mogu da verujem da postoji nešto što kad pomislim – probudi takav osećaj… NOSTALGIJA. To je ta reč. Kao da smo sad sve ovo sveli na tu jednu reč. Baš se osećam kao da me ta reč prati.
Sve fotografije možete pronaći u vidu uramljenih printova. Više informacija na Instagram proflu – @stefan.culafic
Autor fotografija: Stefan Ćulafić ©
