Potraga za nečim lepim i idealnim uvek nas odvede putem umetnosti. Šta je umetnost? Kako da je razumemo? Na koji način sagledati sve ono što ona predstavlja su pitanja na koja nećemo dobiti jedinstven odgovor.
Zbog toga je umetnost jednostavna, istovremeno kompleksna i dostupna svima.
Slikarstvo i vajarstvo daju nam samo jedan deo percepcije umetnosti. Povući pravi potez četkicom ili izvajati skulpturu predstavljaju put ka stvaranju jednog umetničkog dela.
Gde je tačka njihovog spajanja? Šta je način i suština njihovog zajedničkog funkcionisanja?
Odgovore na ova pitanja za Vajb magazin dala je vajarka i slikarka Jovana Tucović, koja je znanje iz oblasti vajarstva sticala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i na specijalističkim studijama na Accademia di Belle Arti di Brera u Milanu.
Vajb magazin: Kako je sve počelo? Ljubav prema umetnosti ili nešto drugo?
Jovana Tucović: Umetnost i odnos prema umetnosti čovek stiče tek u adolescenciji, ne pre. Deci su generalno bliska kreativnost, spontano izražavanje, ali kad odrastate u atmosferi gde neko crta, slika i to mu je posao, onda pored te dečije spontanosti, čovek dobije ideju da mu to bude neki poziv. Moj otac je završio vajarstvo, ali se pretežno bavio slikarstvom, meni je to bilo blisko, ali sam volela i dizajn i nisam maštala da ću biti likovna umetnica, to je nekako prirodno došlo. Odrasla sam uz monografije starih majstora i uz knjige o umetnosti XX veka, volela sam da kopiram slikare, npr. savremenog engleskog slikara Lusijana Frojda, kao i stare majstore, Rembrantove grafike… To me je navelo da upišem dizajnersku školu i tek negde pred kraj srednje škole sam shvatila da me veoma interesuje skulptura, to telo u prostoru, što me je navelo da počnem da vajam kod kuće… i upisala sam vajarstvo. 😊
Na tvojim slikama su dosta zastupljena ljudska tela. Koja je razlika u njihovom predstavljanju četkicom na slici i vajanjem?
Mislim da je tu prednost vajara, jer da bi se dobro predstavila figura u prostoru preduslov je da se bude dobar crtač. Mikelanđelo je isticao da je crtež osnova svega. Vajari imaju sklonost ka trećoj dimenziiji. U prednost koju vajari imaju nisam verovala dok nisam upoznala neke slikare koji apsolutno nemaju svest o tome. Na primer, kad ste vajar lakše je da slikate ljudsko telo, jer imate tačan osećaj koja je distanca između vrha nosa i kraja uveta. Kada treba ta iluzija da se stvori, lakše ju je stvoriti kada čovek zna kako to funkcioniše u prostoru.
Beograd i Milano – gradovi kulture različitih vremena i podneblja. Kako je teklo studiranje?
Ima dosta sličnosti i razlika. Ono što mi se dopalo u Srbiji i što tamo nije bilo u fokusu, je to da se kod nas dosta daje značaj klasičnom crtežu, klasičnoj slici i klasičnoj skulpturi. Da se nauče neke bitne osnove, jer vi ne učite samo da npr. crtate šaku, već učite i o proporcijama – trenirate ruku i oko u isto vreme. A u Italiji, na master studijama akademije Brera u Milanu, sve je koncipirano u obliku kurseva. Puno je studenata, nema dovoljno prostora, pa samim tim je i pristup ka učenju i praktičnoj nastavi otežan. To me je dosta razočaralo, ali me nije sprečilo da svoja vajarska dela stvaram u Srbiji i da ih zatim, kroz razne peripetije oko transfera, nosim u Italiju.
Ono što je tamo bilo dobro su teorijski kursevi, pored istorije umetnosti i estetike bilo je i dosta kurseva koje sam upisivala, a vezani su za konceptualnu i participativnu umetnost. Meni to nije bilo blisko, ali sam shvatila to kao dobru priliku da naučim nešto novo. Bilo je izvrsnih predavača, dovodili su velike umetnike svetske scene da drže predavanja, imali smo i mogućnost da vidimo njihove izložbe.
Sličnosti i razlike vajarsko-slikarske scene ovde i u Milanu?
Teško je porediti, sve je dosta drugačije. Mi smo se uvek trudili da budemo kopija nečega na zapadu i kod nas se uvek oseti taj duh provincije. Skloni smo podelama u svakom smislu, dok tamo različiti vidovi umetnosti mogu da idu jedni sa drugim, ukoliko su propraćeni dobrom idejom.
Šta te je kao mladu osobu usmerilo da se baviš umetnošću?
Meni je umetnost uvek bila bliska, svirala sam i flautu i bubnjeve, ali sam se na kraju odlučila za dizajnersku školu, jer nije mogla i muzička akademija uz to. Prijatelji mojih roditelja su bili slikari, pisci, muzičari, reditelji, dramaturzi, tako da da je umetnost bila česta tema u našoj kući. Odrastajući, shvatila sam da je umetnost u suštini duhovni posao. Ima nekih bliskosti i sa svešteničkim pozivom, prosto kompleksno funkcioniše.
Šta je potrebno da se razume umetnost?
Tu imamo dva nivoa. Prvi je estetski, a drugi je etički. Nije da jedno isključuje drugo, mogu da idu zajedno, a i ne moraju. U osnovi mora da bude neki estetski osećaj.
Kada razmišljam o estetskom aspektu umetnosti, vratila bih se na matematiku koja je osnova svega. Tako da kad god gledamo neko umetničko delo i kada ga analiziramo, veoma lako možemo naći zlatni presek, trećine, četvrtine i harmonične odnose boja. Nakon toga sledi simbolička analiza nekog dela.
Mi kao ljudi tražimo u svemu sklad, lepotu možemo videti kao nešto idealno, kao prozor u neki duhovni svet. Na primer, dok slušamo neku muziku doživljaj se iskristališe na određeni način, tako da kasnije gledanjem nekog umetničkog dela možemo prepoznati taj isti doživljaj. Kao tinejdžerka sam imala veliki broj tih fluidnih estetskih iskustava koja su me i navela da se bavim ovim. Ta fluidnost kod umetnosti mi je jako zanimljiva.
Osećaj umetnika pred prvu izložbu? U susret Drugom u galeriji Uroboros.
Ova izložba se odvila tokom mojih studija. Nije bila samostalna, već grupna. Izložba je bila u galeriji moga oca Uroboros* (simbol zmije koja same sebi grize rep – simboliše večnost), gde su izlagali umetnici svih generacija, te su na jednom mestu bile izložene slike i skulpture. Ideja je bila da naši radovi uđu u dijalog kako sa publikom tako i međusobno, pa se može zaključiti da se pojam DRUGOM, iz naziva izložbe, odnosi kako na publiku tako i na onostrano, duhovno…
Nedavno je održana izložba Planine i groblja gde si sa još nekoliko umetnica izlagala svoje radove koji su nastali po motivima poezije Milice Špadijer – kako izgleda kad se pesma naslika?
Pre svega privukla me je Miličina poezija. S obzirom da je završila klasične nauke, u svojim stihovima ima dosta elementa klasične kulture, što je meni izuzetno blisko, pa mi nije bilo teško da u tim pesmama pronađem inspiraciju. Milicu sam upoznala preko drugarice, koja je slikarka. Nakon toga ona je došla na ideju da nekoliko nas umetnica okupi i napravi izložbu. U međuvremenu, išla sam na književne večeri koje je organizovala kako bi se što više upoznala sa poezijom koju stvara. Pored elemenata klasične kulture u njenim pesmama, posebno me je privukao motiv smrti u zbirci pesama Novo groblje, gde sam pronašla još više inspiracije.
Oni koji su otišli – naslikani prostori u kojima nešto nedostaje?
Dosta volim da slikam i crtam prazne prostore, to mi je na neki način kompenzacija za sve ono što ne mogu da uradim kroz sklupturu. Te prazne prostore predstavljam na veoma realističan način, ali kad se malo bolje zagledate možete da vidite da tu ima nekih nelogičnosti.
Dok sam bila u Italiji napravila sam jedan rad koji sam nazvala Oni koji su otišli. Prostor je gotovo prazan sa trosedom, binom, nelogičnim stepenicama… na osnovu tog rada sam počela sa pripremom izložbe u galeriji Kolačeve zadužbine. U međuvremenu mi je otac preminuo, pa sam njemu posvetila glavnu sliku izložbe u dimenzijama 3m x 1,8m i na njoj predstavila motiv pozorišta, jednu scenu koju je on koristio u sklopu većeg triptiha, ispražnjenu od ljudi koje je on naslikao i taj rad sam nazvala Oni koji su ostali.
Šta to nedostaje tim prostorima?
Nedostaje prisustvo, ljudsko prisustvo. Bio mi je izazov da li mogu da napravim nešto gde nema ljudi, ali da se oseti kao da je neko tu bio ili da je upravo otišao.
Život i smrt – izložba u ambasadi Srbije u Japanu i saradnja sa Japancima?
Sam naziv izložbe potekao je od japanske fotografkinje Akiko Koga, sa kojom ću opet imati zajedničku izložbu u decembru sledeće godine. Tekst kataloga pisao je direktor muzeja Tokio station gallery, gospodin Akira Tomita. Izrazito mi se dopala njegova interpretacija naših radova. Interesantno je kako različite kulture analiziraju ista umetnička dela. Mi se pri analizi simbolike oslanjamo na grčko-rimsku i judeo-hrišćansku tradiciju, kao i na zapadnu filozofiju, dok će u Japanu analiza umetničkog dela biti podređena njihovom kulutrološkom obrascu. U Evropi će zmija, na primer, uvek biti negativan simbol – simbol đavola, greha, pada, dok će u Aziji to biti simbol mudrosti, simbol čuvara kuće.
Profesor Akira Tomita, napisao je kako ista reč u japanskom jeziku može da se čita i kao „lutka“ i kao „figura“, tako da je u tekst uveo igru reči. Moje skulpture u metalu imaju male otvore i vidi se da je unutra prazno, tako da se mogu posmatrati kao osoba, lutka ili maska, a poznata je kompleksna japanska tradicija pozorišnih maski. Njegova analiza je bila drugačija od bilo čega što bi ovde neko napisao i sagledao. Posetioci na izložbi često su govorili kako skulpture deluju fragilno, da su podstaknute origamijem tzv. umetnošću savijanja papira. Svakako jedno novo iskustvo u posmatranju umetnosti i kulture.
Šta je za tebe najveći VAJB?
Dobrota. Volim da vidim neki lep čin, da je neko nešto dobro uradio. Volim životinje, jer smatram da su one a priori dobre. Smatram da čovek uvek treba da otkrije nešto lepo, jer ako u sebi gaji radoznalost to će ga spasiti u životu. To je nekako i biblijski, da uvek imamo dete u sebi.
S tim u vezi i sa ove tačke gledišta, na koji način bi posavetovala mlađu sebe?
Većina ljudi bi verovatno rekla – Samo cepaj! 😊 Bespotrebno je razmišljati o tome da smo mogli napraviti drugačije izbore. Kad bismo se vratili, gledajući kroz ključ fizike našeg postojanja, neki trenuci bi se ponovo desili, te bi možda odabrali isto što već i jesmo. Zato treba da cenimo to što radimo i imamo.
Bukovski ima odličnu pesmu – Nasmejano srce, koja bi bila dobar zaključak ove čitave priče.
Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.
…Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.
Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.
I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.
Fotografije: Jovana Tucović, privatna arhiva
