U hladu borova, pod zidom čempresa, prošlog leta na Braču razgovarali smo sa jednim od najprepoznatljivijih imena regionalne street art scene – Chezom 186. Aktivno prisutan više od dve decenije, Chez je pionir hrvatskog grafiti izraza, a njegov rad je neizbrisivo uticao na generacije umetnika u zemlji i šire. Iako korene vuče iz klasičnog grafiti stila s kraja devedesetih, danas se njegov rad razvija u pravcu apstrakcije – vizuelnog jezika koji briše granice između slova, oblika i osećaja.
Povod našeg susreta bio je festival Graffiti na Gradele, jedno od ključnih mesta susreta regionalne i evropske street art scene, koji se svake godine krajem jula održava u Bolu na Braču. Festival ne samo da okuplja regionalne i evropske umetnike, već stvara i jedinstvenu zajednicu ljudi koji u ovaj gradić dolaze zbog umetnosti, muzike i atmosfere koja se ne može opisati – samo doživeti.
Ove godine, od 23. do 27. jula, festival ponovo okuplja neka od najzanimljivijih imena – kao što su Tom HRVB iz Nemačke, Júlia Mota Albuquerque iz Brazila i Roelof Schierbeek iz Holandije, te Sarme, pomenuti Chez 186, Vladimir Tomić Mosk, Casino, Senkzone, Nikola Grabovac i Rakun iz Hrvatske, Zian i Vedran Poričanin iz BiH i Vuk Đurić Endo iz Srbije.
U razgovoru koji smo većim delom vodili upravo tamo, Chez se osvrnuo na svoju umetničku evoluciju, grafite kao alat izražavanja, promene u sceni od svojih početaka, kao i na važnost zajednica poput Medike u Zagrebu. Intervju završavamo u sadašnjem trenutku, pričom o njegovom monumentalnom radu u rodnom Slavonskom Brodu, gde je oslikavanjem skate parka uspeo da spoji lokalnu priču sa globalnim street art senzibilitetom.
Ovo je priča o umetnosti, identitetu, alternativi, zajednici i onom trenutku kada se zid pretvara u platno – a mesto u centar kulture.
Tvoj rad je započeo još krajem devedesetih, u vreme kada street art nije ni postojao kao pojam. Kako danas gledaš na tu tranziciju?
– Da, dosta se toga promenilo otkako sam počeo crtati grafite negde 1998/99. Tada nije postojala ideja o street artu kakvu danas poznajemo. Postojali su graffiti jamovi, klasična okupljanja gde bi desetak ljudi crtalo jedan dan na zidu koji bi uskoro bio prekrečen. Ali onda se desio neki shift, ljudi koji su crtali grafite su s vremenom počeli evoluirati i u stilu i u tehnici, prelaziti u murale. Cela ta scena se proširila, razvila i promenila način delovanja. Nije više bilo samo o tagovima i bacanju boje, nego i o dubljoj poruci i vizuelnom izrazu.
Kako je izgledao tvoj početak u vreme kada nije bilo interneta i dostupnih informacija?
– Da, znaš kakav je tada bio internet, praktično ga nije ni bilo. Kad sam se zakačio za grafite, nisam ni znao da se tako zovu, samo sam video nešto na zidu i bio sam totalno fasciniran. Prvo što sam shvatio bilo je da se to radi sa sprejevima, i bilo mi je super imati sprej u ruci i praviti nešto iz njega. Počeo sam dosta da razmišljam, proučavam i skiciram – skice imam još iz ‘95/96, ali tada nisu bila slova, već samo oblici i strelice koje sam video da ljudi koriste. Nisam znao da moram raditi slova, ali me je ta sloboda i kreativnost totalno privukla.
Mislim da smo mi koji crtamo grafite često malo asocijalni ili tražimo neki beg. Grafiti su subkultura u kojoj nisi baš „vidljiv“ sa svojim pravim imenom; imaš imaginarno ime, tag, iza kojeg si sakriven. Ipak, imaš jaku potrebu da nešto izraziš, nisi introvert koji ćuti, već si neko ko želi da izađe sa svojim kreativnim impulsom na svoj način. To je bila i moja priča.
Kao umetnik si očigledno evoluirao – uspeo si da integrišeš grafiti estetiku u murale. Kako se kod tebe dogodila ta tranzicija iz klasičnih grafita u nešto apstraktnije?
– Desilo se prirodno, jer stvarno jako puno crtam i stalno sam u tome. Kad si stalno uključen u nešto, jednostavno ne možeš večno raditi isto. Sazrevaš, menjaš se, menjaju se i površine na kojima crtaš, alati, pa na kraju krajeva i ti sam. Prilagođavaš se i s tim se menja i tvoj način izražavanja. Meni je oduvek bilo zanimljivo ići prema apstrakciji – više mi je dosadilo raditi klasična slova, ali uvek nekako počinjem od njih. Iako ih kasnije toliko razložim da postanu apstraktni oblici koje samo ja prepoznajem kao delove slova. I dalje volim crtati klasične grafite kad je pravi trenutak za to, ali ta tranzicija mi se desila spontano, evolucijom mog izraza.
Kako doživljavaš svoj identitet kao umetnik grafiter? Da li ga odvajaš od svoje ličnosti ili se potpuno poistovećuješ s tim?
– Definitivno se više identifikujem sa svojim alter egom, tim likom koji crta grafite. Mislim, to sam ja; u suštini, ništa drugo nisam osim toga. Svi me znaju kao Chez, i to ime mi je kao pravi identitet u umetnosti i u životu. Ako bi me neko trebalo opisati, to je najpribližniji način da to uradi. Sve što sam postigao i izgradio, i u ličnom i u profesionalnom smislu, proizašlo je upravo iz grafita i te scene. U tome sam potpuno posvećen i sve ostalo je nekako podređeno tome, jer je to postao i moj životni put i moja strast.
Zanimljivo je kako si sklon alternativnim vidovima umetnosti, a čini se i alternativnom životnom stilu. Kako gledaš na svoju povezanost sa zagrebačkom Medikom i takvim zajednicama? Misliš li da takav način života ima rok trajanja kako čovek odrasta?
– Da, ima nekog roka, ali to je ono što sam ti već rekao – te alternativne subkulture, grafiti kao marginalna scena, navode te da budeš deo nekih autonomnih, skvoterskih i sličnih zajednica u kojima se prepoznaješ i gde si blizak s ljudima iz tih krugova. Taj deo mi je mnogo značio u životu jer ti pruža slobodu i prostor da stvaraš nešto iz ničega.
Najlepši osećaj je kada uspeš da iz ničega napraviš nešto, da se snalaziš, da prevazilaziš prepreke, bilo finansijske ili druge, i da uspeš da gradiš svoj svet. Sa Medikom, galerijom, ateljeima i svime što je s tim povezano, naučio sam mnogo – recikliranje, prilagođavanje, snalaženje… Mozak ti se prebaci na drugi način razmišljanja i postaneš mnogo snalažljiviji. Taj način života ti daje snagu i osećaj kreativne slobode, ali svakako, kako čovek odrasta i okolnosti se menjaju, neke stvari se i menjaju.
Kako vidiš trenutnu situaciju na hrvatskoj, regionalnoj i evropskoj street art sceni?
– Može to biti mnogo veće, jače i bolje. Trenutno smo u fazi kada street art ima svoju funkciju i u globalnom „hajpu“, ali mislim da možemo daleko više i bolje raditi. Iako postoje mesta kao što su Graffiti na Gradele i Bol na Braču, koja su specifična i važna, prostor za razvoj je ograničen i nemamo baš puno mogućnosti da potpuno eksplodiramo kao što bih ja želeo.
U Hrvatskoj scena još uvek nije dovoljno razvijena i nema čvrstih temelja, što zvuči možda čudno, ali je tako. Imam mnogo ideja šta bih mogao da pokrenem i uradim, ali još uvek postoji mnogo prepreka i ograničenja. Verujem da scena može mnogo više – samo treba više podrške i prostora za rast.
Šta misliš, koji su glavni razlozi što scena u Zagrebu i Hrvatskoj nije razvijenija?
– Mislim da je problem u nekoliko stvari. Prvo, tu su birokratske prepreke – dobijanje dozvola, rešavanje pitanja zidova i drugih tehničkih detalja zna da bude komplikovano. Drugo, čini mi se da nedostaje ljudi koji su spremni i sposobni da pišu projekte, guraju ideje i apliciraju za sredstva.
Iako smo deo EU i finansijska sredstva postoje, niko se konkretno ne bavi time da se ta sredstva iskoriste kako treba. Kad bi se neko ozbiljno pozabavio tim procesom, scena bi mogla mnogo da se razvije i da dobije značajna ulaganja. Nažalost, nema dovoljno voljnih ljudi za to, pa sve ostaje na nivou ograničenih projekata.
Šta bi, u jednoj rečenici, izdvojio kao najveću lepotu festivala Graffiti na Gradele?
– Najveća lepota festivala je što se održava na neverovatnoj lokaciji, na jednom od najturističkijih mesta naše obale, koje većini ljudi u Hrvatskoj ostaje nedostupno zbog udaljenosti i cena, pa je ovo jedinstvena prilika da dođu i dožive taj deo zemlje. Osim te fantastične lokacije, stvorila se i ogromna zajednica ljudi koji dolaze, iako mnogi nisu ni povezani sa street artom ili crtanjem. Znam mnogo ljudi iz Zagreba koji nemaju veze sa tom scenom, ali su postali deo festivala jer osećaju pripadnost toj zajednici. Kao da se desio neki „glitch“ u sistemu – u sred tog prestižnog turističkog mesta, festival je stvorio svoju posebnu „rupu“ gde svako može da dođe i oseća se kao deo nečega autentičnog i drugačijeg.
Od tvojih ovogodišnjih projekata možda je i najimpresivnije oslikavanje poda skate parka u tvom rodnom Slavonskom Brodu. Kako si došao na tu ideju?
– Došao sam na ideju prošle godine nakon što sam u prolazu navratio u skate park u Brodu, na kojem smo pre 20 godina provodili vreme, a sada je on dobio brutalan upgrade i izgleda svetski, sa svim novim elementima izgrađenim u poslednjih par godina. Kroz razgovor sa Ernestom sam predložio svoju ideju kako „obogatiti“ ovo novo mega zdanje, i malo po malo smo ušli u komunikaciju i sa skejterskim udruženjem Sunshine Crew i udruženjem mladih Usudi se, i oni su svi pružili maksimalnu pomoć i logističku podršku da se ovo sve desi.
Šta su ti bili najveći izazovi i kakve su bile reakcije skejtera i meštana Sl. Broda?
– Mislim da su svi oduševljeni novim izgledom skate parka – od njegovih redovnih korisnika do slučajnih prolaznika. Slavonski Brod je dobio nešto što nema nijedan drugi grad u regionu. Iako postoje skate parkovi širom Hrvatske, nijedan nije ovako oslikan, što ovaj čini zaista posebnim. Lično sam izuzetno zadovoljan i srećan što sam uspeo da realizujem ovaj projekat, iako je bio neverovatno zahtevan.
Nikada ranije nisam radio na tako velikoj površini samostalno, pa je bilo i nekoliko sitnih grešaka koje nisam mogao da predvidim, jer su elementi toliko veliki da ih je teško sagledati bez drona. Ipak, uz pažljive kalkulacije i nekoliko trikova, mislim da je sve ispalo odlično. Posebno mi je drago što sam ovakvo nešto ostvario baš u rodnom gradu, u kojem sam započeo svoju „karijeru“, i posle svih iskustava u drugim gradovima i državama, konačno sam se vratio malo „doma“.
Da li planiraš nastaviti sa ovakvim ili sličnim monumentalnim radovima?
– Definitivno želim da nastavim i mislim da sam tek sada spreman za još ovakvih, pa čak i većih projekata. Izazov je ogroman, ali satisfakcija koju osećaš kada završiš nešto toliko veliko je neprocenjiva.
