Došao je i taj dan. Danas…
…stani, ne može tako. Previše je to ustaljena fraza.
Dan kao i svaki drugi, ništa posebno. A kad na sve to dodaš da je kišovit i tmuran. Kakav je to dan uopšte?
Poseban je ako si se rodio na taj dan, oženio, diplomirao, pa da stvarno imaš nekog razloga za slavlje i radovanje.
Šta god pojedini mislili, jer ih je jednostavno briga, a možda su i na kalendar zaboravili, ovo i jeste dan kada se svet ujedini oko njenog veličanstva – lopte. Mi kao deo tog cirkusa, prikovani uz TV ekrane i čvrsto držeći pivo u rukama, zabrinutu i sa prekrivenom euforijom u sebi, gledamo kako sve staje na mesec dana zbog fudbala.
Da utvrdimo gradivo – fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu i igra u kojoj uvek pobede Nemci.
Priča počinje sada već davne 2002. godine, na istoku. Daljem nego što je ovaj sada. Japan i Južna Koreja, meni, tada devetogodišnjaku zvučali su poput likova iz crtanog filma. Kad ono, naterali su me da se zainteresujem za geografiju, te sam otkrio da su to azijske države, jedna ostrvska, a druga poluostrvska – južnije i demokratskija od one severne.
Ne verujem da se moje interesovanje za ovih 20 godina toliko promenilo da mi ovo deluje kao da pišem neki skupštinski govor sa temom o ljudskim pravima. Jedni su zatvoreni, a drugi nisu.
Elem, da se vratimo na zemlju samuraja, izlazećeg sunca i na zemlju po čemu god da je poznata, osim po mom ubeđenju da su to Kinezi sa normalnijim imenima i da nisu iz bloka 70.
Bio je petak (iz edicije „Došao je i taj dan“) 31. maj 2002. godine, vreme negde posle podneva. Kreće svetsko prvenstvo na kome prvu utakmicu igraju Francuska i Senegal. Galski petlovi su došli kao tada aktuelni svetski šampioni, a Senegalci – lavovi sa zapada Afrike su se prvi put našli na takvom takmičenju. Kreće utakmica, a kod njih noć, stadion obasjan reflektorima. Mislim se, kako to sad, kod nas dan, a ovi tamo popalili sve svetla. Nisu štedeli.
Tako je uz utakmicu i prvenstvo počeo još jedan čas geografije. Ćale mi je objasnio da su za tu pojavu dan-noć krive časovne zone, da su oni na istoku i „žure“ koji sat u odnosu na nas. Shvatio sam da oni sve pre počinju i pre završavaju, ranije im dolazi Deda Mraz (tada sam još uvek verovao u njega)…
Pobedili su Senegalci i napravili veliku senzaciju. Te su mi i dan danas ostali u sećanju kao tim koji je dobio bivšeg šampiona, a kasnije postao jedno od prijatnih iznenađenja. Bilo je i neprijatnih, ali nećemo o njima. Titulu je osvojio Brazil predvođen Ronaldom (onim pravim) i zvezdom u usponu Ronaldinjom. U finalu su dobili uvek neugodne Nemce. Naša reprezentacija nije učestvovala na ovom prvenstvu, te ni navijanje nije bilo toliko euforično.
Posle četiri godine ponovo dolazi, pogađajte, taj dan. Kreće loptanje po livadama Nemačke. Bilo nam je bliže pa smo valjda i zato obezbedili plasman. Praktično smo bili domaćini zahvaljujući baušteli i gastozima.
Otišli smo tamo kao reprezentacija sa samo jednim primljenim golom u kvalifikacijama. Španac Raul je bio koban po našeg Dragoslava (prezime poznato redakciji). Tada smo prvi i jedini put učestvovali kao Srbija i Crna Gora. Nismo ni stigli do Berlina, a već nam je zid (odbrana) bio samo misao imenica. Svet je tada upoznao Mesija, a mi smo brojali do šest golova u našoj mreži, upravo od njegovih saigrača. U fudbalskom svetu takva ekipa se zove „ekipa za nabijanje gol razlike“.
Mama mia! L’Italia è campione del mondo! Popularni Azuri su se svojevrsno vukli do titule. Da nije Zidan udario Materacija, ko zna da li bi Kanavaro na kraju u rukama držao pehar.
Zvuk vuvuzela se u naše domove uselio 2010. godine. Popularna afrička truba odjekivala je sa svih televizijskih zvučnika. Šakira je uz Waka-waku uveseljavala narodne mase. Mi smo se u lokalnom kafiću uz biter-lemon (nismo smeli da pijemo pivo u po’ bela dana) slavili pobedu nad Nemačkom. Lane Jovanović je postigao gol i u naletu slavlja upao u kanal stadiona u Port Elizabetu. Međutim, afričko sunce nije dugo sijalo. Vratili smo se kući kao pokisli posle poraza od Australije.
Španija je golom Andresa Inijeste posle produžetaka dobila „prokletu“ Holandiju. Pike i saigrači su postali prvaci sveta. A posle se i Šakira udala za njega.
Vuvuzele su četiri godine kasnije odmenili ritmovi salse igrane od Sao Paola do Brazilije. Zemlja petostrukih svetskih šampiona bila je spremna za još jedan fudbalski festival. Kaže se da su Englezi izmislili fudbal, a da su ga Brazilci usavršili. Konstatacija na mestu, zar ne? Naši su ovaj mundijal propustili završivši kao treći u kvalifikacijama, odmah iza Hrvatske. Pa su tako i oni ostali u mestu, ukopani. Nemci su se okitili zlatom. Predhodno su u polufinalu dobili domaćina sa 7-1 u istorijskoj utakmici. Brazilci se još uvek od toga oporavljaju, a Nejmar se i dalje bacaka po terenu.
Fifa je odlučila da se sa egzotike malo prebaci u hladnije krajeve. Rusija je bila domaćin prvenstva 2018. godine. Kružile su glasine da je prvenstvo kupljeno zahvaljujući oligarsima, ali ni takve priče nisu sprečile Baćuške da se pokažu kao dobri domaćini i dokažu da sunce zna da opekne i u podmoskovlju. Naši su se, po običaju, proveli kao bosi po trnju. Ništa manje i spektakularnije nego lani u Africi. Taman smo mislili da ne može gore, ali ovi iz saveza su bili tu da nas razuvere. Promeniti selektora neposredno pred takmičenje je, složićete se, ravno samoubistvu. I šta smo drugo mogli da očekujemo da se desi kada je na vrelu selektorsku fotelju seo Krstajić. Krompir je baš bio vreo, a Rusija previše hladna za nas. Nismo se ni valjano zagrejali, a već smo morali da pakujemo kofere i čekiramo karte za povratak.
I posle 20 godina, ponovo Azija, ali sada Bliski istok. Katar prva arapska zemlja domaćin ovakve fudbalske smotre. Po prvi put ćemo mundijal gledati u novembru i umesto piva piti čaj sa limunom ili đumbirom. Pivo ne pijemo iz solodarnosti sa navijačima na stadionima širom ove bliskoistočne zemlje, jer pravila u islamskim zemljama nalažu da – može fudbal u pustinji, ali pivo ni pod razno.
Euforija kreće. Bilo, kako bilo, očekujemo još jedan spektakl. Boga mi, mi u Srbiji očekujemo i mnogo više.
Ovo će biti i poslednji mondijal za Mesija i Ronalda. Kako drugačije završiti karijeru nego osvajanjem „boginje“. Naši orlovi moraju da im pomrse račune.
Piksi je 1990. preslišao Špance, a sada je red da kao selektor presliša Brazilce, Kamerunce i Švajcarce. Idemo korak po korak. Ništa nije eventualno, već moguće i sigurno.
Igre su počele. Lopta se zakotrljala pustinjskom travom.
Cover photo: pexels.com
