Boja, ton i sloboda: Nikolina Nikolić vodi kroz „Zapise 72“

Mlada slikarka Nikolina Nikolić osvojila nas je svojom prvom izložbom „Zapisi 72“ u Aleksić galeriji savremene umetnosti u Kragujevcu.

U svojim radovima Nikolina kombinuje boju, formu i prostor tako da svaki rad nosi deo njenog iskustva i ličnosti, a zajedno čine priču koja se polako otkriva dok ih gledate.

Zbog velikog interesovanja publike, izložba je produžena do 21. aprila, te smo iskoristili priliku da joj postavimo nekoliko pitanja.

Kako biste opisali sebe i svoju umetnost? Ko je Nikolina Nikolić u par rečenica?

Ono što ja stvaram je podsvesno, i sve što stvorim razumem tek tada kada nastane. Kao da se nalazim u nekakvom bunilu, svuda oko mene su znakovi, smernice, a ja tumaram. I dok stvaram, negde duboko u sebi to razumem. To bi značilo da je moja umetnost ontološka.

Naziv izložbe „Zapisi 72“ upućuje na određenu strukturu i proces nastajanja radova. Kako je ovaj ciklus započeo i šta za Vas predstavlja broj 72?

Struktura koju pominjete je nametnuta, nju muzika diktira. Tako se razvija ciklus, svaki sloj boje je ili novi ili ponovljeni ton. Mada, ja ton definišem kao boju. Da ne bude zabune, ovde mislim na muzički ton.
Broj 72 je zabeležen na slici kao jedan očigledan zapis od kog kreće konstruisanje novih… Sam broj predstavlja niz dekonstruisanih muzičkih kompozicija, pravilno zapisivanje bi se svelo na minutažu (7.2), to vam je neka numerička igra recimo.

Izložba „Zapisi 72“ traje već par nedelja u Aleksić galeriji i imali ste priliku da se susretnete sa publikom. Koji komentar Vam je posebno drag?

Jako je lepo slušati raznorazna pitanja. Neka se tiču tehnike, neka ideja, emocija…
Ono što sam upamtila su ponovljeni komentari. Naime, ljudi prepoznaju snagu i slobodu. Meni je zbog toga drago, jer sam zaista slobodna dok slikam.

Negde ste izjavili da vam je iskustvo iz pozorišta veoma značajno. Koliko je to iskustvo igralo u postavci ove izložbe?

Moja vizura prostora kao takvog se promenila upravo posredstvom tog pozorišnog iskustva. Ja čitam da bih slikala, slušam da bih slikala, i slikam da bih razumela. Odnosno, udvajam umetnosti u jednu celinu ne bih li se saživela u slici. Danas likovna scena diše na jedan drugačiji način, mislim da je dosta življa.

Kada biste mogli da posedujete bilo koje remek-delo na svetu, koje bi to bilo?

Teško je odabrati jedno delo, ali svakako bi to bila skulptura. U duhu imanencije otpora, za sada izdvajam „Metalnu skulpturu 16“ Dušana Džamonje.

Koja muzika Vam najviše prija dok slikate?

Najviše se oslanjam na muziku Hansa Cimera. On gradi zvučnu masu koja je vrlo opipljiva i intuitivna. Svakako da se događaju odstupanja, da biste razumeli delo, morate od njega da odmorite – tu se upuštam u nešto novo i upravo tada se događa povratak osnovi.